Наша чувена глумица отвара врата свог летњег дома на Сребрном језеру у који се из Београда сели с првим данима пролећа и где проводи највећи део времена, све до јесени…
На истоку, где Дунав обележава границе наше земље, а природа истиче оно најлепше што има, смештена је породична кућа глумице Горице Поповић.
Иако је званично пријављена на београдској адреси, тачан одговор на питање где је заправо њен дом, никада не даје прецизно. Док у касну јесен и зиму, када је и позоришна сезона у јеку, истакнута уметница борави у београдском стану, у пролеће и лето, када природа буја а професионалне обавезе утихну, одлази у прелепу породичну кућу покрај Сребрног језера.
Жива ограда са капијом од једнако исечених, црвенкастих дашчица крије божанствени врт који скрива кућицу налик онима из бајки.
Природом, коју исписују пејзажи пространих ливада и малих висоравни местимично обраслих шумом, доминира велико језеро удаљено од њених улазних врата само стотинак метара.
„Чим дође пролеће, ја одлазим на Сребрно језеро, где и иначе проводим доста времена. Наравно, и Васкрс смо прославили овде, где сам претходно фарбала јаја. Највише волим да их декоришем у луковини са биљкама. Направим леп рељефни лист, прилепим га на јаје, које потом „обучем“ у чарапу и спустим у луковину“, почиње причу глумица, која своју викендицу сматра летњим домом пуним успомена.
Рођена је у Крагујевцу, али је већ по завршетку гимназије прешла у Београд. У то време, њени родитељи купили су овај плац, пошто је претходно њен отац годинама долазио у камп на обали Сребрног језера и као велики риболовац заљубио се у овај предео.
Једног дана, 1980. године, отац ју је довео на ову ливадицу обраслу шикаром и рекао: „Овде ћемо да направимо кућу!“ Умео је да препозна идеалан простор иако је Горици ово парче земље деловало као велика дивљина.
„Сада овде проводим време уживајући у природној лепоти и опуштању. Лети одлазимо на купање, долазе нам пријатељи у посету, правимо рибљу чорбу. Још памтим анегдоту када ми се котлић преврнуо са рибљом чорбом, па сам трчала у ресторан код мог пријатеља Брке да купим његову чорбу. Углавном, овде је увек лепо и дани су испуњени догађајима“, описује уметница.
Лепе успомене којима одише како унутрашњост домаћинства, тако и његово окружење, један су од главних разлога зашто Горица веома често прелази пут од 120 километара колико је дели од београдског дома. Кућа је сазидана као заједничка имовина глумичиних родитеља и тетке. У својој половини глумица ужива са супругом Ненадом, иначе џез саксофонистом.
Љубав према старинама и етно детаљима, Горица је јасно истакла кроз унутрашње уређење куће. Све што је могло да буде руком направљено, тако је и унесено у дом. Будући да су сви чланови породице Поповић у тесној вези са уметношћу, предмети који имају употребну вредност углавном су ручни рад.
– Доста има осликаних ствари, осликала сам ормаре, дрво, волим да правим зезалице по дворишту. Планирам изложбу, имам доста радова, али не знам како ћу све стићи јер имам доста посла. Треба да нађем и добар простор да све изгледа како треба. Последња изложба била је у галерији РТС-а – истиче Горица и додаје да је цела кућа помало демоде.
Велики трпезаријски сто и брачни кревет су дела њеног оца. Радио је као сликар извођач у крагујевачком позоришту. Док се он занимао предметима од дрвета, глумичина мама шила је и везла прекриваче и јастучиће. Од обоје је наследила како таленат, тако и интересовање за ручни рад, па слика по дрвенарији, осликава разне употребне предмете од дрвета, али шије и везе кошуље и сукње. Кулинарску вештину наследила је од баке којој је посветила серијал ТВ емисија „Пелине ђаконије“.
Кад је у Београду, чувена глумица и своје позориште Атеље 212 назива другом кућом. Управо ту је недавно по 300. пут одиграла представу „Љубавно писмо“.
– Пресрећна сам и поносна. То је за нас глумце велика ствар и управо смо то тако и доживели. Дивно смо прославили тај леп јубилеј. Веома ми је драго што смо сви живи и здрави. Последње 24 године нисмо могли да претпоставимо да ће то бити тако дугог века. Претворили смо се у једну велику, чврсту и складну породицу, а сви волимо да играмо ту представу јер нас публика подржава. Сад гурамо даље. То је редак јубилеј и велика ствар јер није лако толико дуго трајати. И ми увек по нешто додамо, одузмемо, унесемо мало хумора у представу – каже Горица и признаје да је и сама писала љубавна писма.
– Јесам, али то је било давно. Чувам све као драгу успомену. Имам их преко 20, а добила сам их од једне особе, али данас више нико не пише писма. То је све нестало. Друштвене мреже и поруке узеле су маха и тај леп вид комуникације који је имао своју чар, напросто се изгубио – каже глумица, која је 27 година у браку.
– Постоје такви тренуци кад се човеку чини да нема излаза, да сунце неће изаћи сутра. Али и то прође, и то је за људе. Мој супруг и ја прошли смо много тога заједно. Човек не треба много да се осврће и лије сузе над прошлим временима, над младошћу, већ мора да гледа напред, па докле стигне. Сматрам да љубав јесте покретач свега. Без ње не може да се живи. Важно је да оставимо велике планове и идеје по страни и почнемо да поправљамо свет од малих ствари, како бисмо можда постали веселији. Рецимо, ако видите отпадак на улазу у своју зграду, склоните га или купите немоћној баки намирнице. Све то чини живот срећнијим – закључује Горица.
Љиљана Станишић, glossy.espreso.rs
