Геније којем се срећа никад није насмејала: Докрајчила га депресија, лекари и бесмртна вољена!

Имао је светску славу, нико га никада неће заборавити, али музички геније заправо никада није био истински срећан.

бетовен
Фото: Профимедиа

Романтизму као музичком правцу 18. века највећи допринос дали су Бечки класичари, а један од њих је и Лудвиг ван Бетовен. Његова дела и данас представљају највеће изазове за све музичке уметнике, његове композиције су темељ касичне музике, сматра се да је његов допринос један од највећих у музичком свету, пише Култивишисе.рс.

Иако је Бетовен био у прелазном периоду класицизма и романтизма, већина историчара музике сматра да су Бетовенове композиције завршног опуса романтичарске, а као прави пример наводе Девету симфонију која је, не само по обиму већа од дела осталих бечких класичара, него је и дело које је испред његових осталих дела.

Биографски подаци

Лудвиг ван Бетовен рођен је у Бону у Немачкој и крштен је 17. децембра 1770. године. Одрастао је у породици која се генерацијама уназад бавила музиком.

Јохан, Бетовенов отац, који је био музичар у изборној скупштини у Бону,  на све могуће начине покушавао је да од њега направи музичког генија какав је у то време био Волфганг Амадеус Моцарт. Његов отац је у друштву музичког аматера Тобаса Фајфера, умео насилним методама да га приморава да вежба и у касним сатима иза поноћи, јер је млади Бетовен први солистички наступ имао са само 8 година, али све до његове касне адолесценције јавност није знала за њега.

Младост

Са седамнаест година Бетовен је имао прилику да учи од музичког генија Моцарта који је препознао његов таленат и предвидео му велики успех. Двомесечно усавршавање у Бечу прекинула је смрт Бетовенове мајке, због које се враћа и преузима бригу о породици, јер његов отац као неизлечиви алкохоличар није био у стању.

Фото: Профимедиа

Препознавши таленат младог Бетовена, Кристијан Готлиб Нефе, надалеко чувени оргуљаш, захваљујући коме 1783. године је Бетовен написао своје прво дело, подучавао га је, а касније и запослио. Бетовен је јако ценио Нефа и по одласку из Бона рекао му је: Ако икада постанем велики музичар, то ће бити и ваша заслуга.

После очеве смрти 1789. године Бетовен одлази у Беч у намери да своје вештине усаврши учењем код Јозефа Хајдна, али како Хајдн није имао времена да подучава, усмерио га је на Јохана Албрехтсбергера. Убрзо по доласку у Беч добија репутацију клавирског виртуоза, а касније и диригента.

Његова техника је била револуционарна, као и импровизација по којој је чувен. Дела су обележена снажним музичким тоновима која су пратила невероватан спој снаге и брзине.

Бетовену је музика представљала све на свету. Постоји анегдота да док је стварао своју чувену IX симфонију није спавао три ноћи. Када му је собарица на то скренула пажњу, рекао јој је: Добро да сте ме подсетили, мораћу ионако да се побринем за неке измене које само у сну могу чути.

Инспирација у делима књижевних класика

Инспирацију је проналазио у читању Гетеа и Шилера и како је сам истакао у њиховим делима је проналазио баланс форме и емоције за своја дела. Бетовену се 1812. године пружа прилика и упознаје Гетеа, чију литературу је обожавао, али из овог сусрета ни један ни други није понео лепе утиске. Гете обожава дворску атмосферу – причао је Бетовен – толико да је због тога постао песник…

С друге стране Гете је сматрао да је „Бетовенова личност потпуно неукроћена, иако не греши потпуно када сматра да је свет гнусан, али сасвим сигурно ни он својим ставом не доприноси ни сопственом ни задовољству других људи.“

Његов највећи стваралчки период обележила је болест. Постепено губи слух да би у 26. години болест достигла врхунац и Бетовен до краја живота остаје потпуно глув.

Стваралаштво без слуха

Без обзира на тешку и неизлечиву болест, стварао је неуморно и стварао је више него икада. Сав труд уродио је плодом који броји 32 сонате за клавир, 10 соната за виолину, 5 соната за виолончело, 16 гудачких квартета, 9 симфонија, опера Фиделио, 5 клавирских оркестара, Концерт за виолину и оркестар у д-дуру, циклус песама Далекој драгој, мисе, соло песме, камерна музика, увертире…

Имао је веома мали круг пријатеља са којима је по губитку слуха комуницирао писањем. Био је песимиста, а овај губитак му је појачавао урођено расположење хипохондрије, меланхолије и песимизма. Услед ове тешке болести све више је имао проблем комуникације са другим музичарима и његова мрачна страна прешла је на виши ниво, па је тако на добротворном концерту на ком су се изводиле V и VI симфонија настала велика свађа због које је Бетовен имао у плану да заувек напусти Беч, али на наговор два принца и једног надвојводе, који су му обезбедили плату остаје и наставља да компонује.

У његовој аутобиографији се често провлаче песимистична осећања која су испреплетана беспомоћним жаљењем. Па тако у њој наводи:

О људи, који сматрате и причате да сам пакостан, суров и мизантроп, ви не знате тајни узрок свега тога… Помислите само на то да је, ево, већ шест година како ме задесило неизлечиво стање, које су, уз то, неинтелигентни лекари још и погоршали. Говорите гласније, вичите, глув сам!

Фото: Профимедиа

Своју прву симфонију бетовен компонује 1800. године, али нема значајних промена у његовом животу, наставио је да се такмичи са виртуозима и да свира у кућама племића. Сматра се да је 1804. година прекретница у његовој каријери, тачније те године завршава Трећу симфонију.

Долазио је и у искушење да се убије.

Али једино ме је уметност одржала, јер, ах, чинило ми се немогућим да напустим овај свет пре но што напишем све што осећам да могу.

Главне композиције биле су Седма и Осма симфонија које је завршио негде између 1811. и 1812. године. Радио је дуго и темељно на својим делима, знао је годинама да ради на једном док га не доведе до савршенства, али када једном заврши никада га више није преправљао.

Највеличанственија симфонија и круна његовог рада је Девета симфонија на којој је радио седам година. Иако је био потпуно глув, на њеном првом извођењу он је дириговао и није био свестан аплауза док га солиста није окренуо према публици.

У 57. години умире од запаљења плућа.

Никада се није оженио и више пута је био несрећно заљубљен, што је још више хранило његов песимизам. Након његове смрти пронађена су љубавна писма „бесмртној вољеној“ која нису послата и никада се није сазнало коме су била намењена.

Јована Савић, Култивишисе.рс