Од када је постала краљица Србије, Наталија Обреновић била је осуђена на несрећу. Осим што ју је краљ Милан варао, трагедије у њеном животу долазиле су једна за другом, те је добила „титулу“ најтужније европске краљице.
Наталија Петровна Кешко рођена је у Фиренци 1859. године у богатој и угледној руско-румунској породици. Њен отац Петар Кешко био је руски пуковник, што ће касније одредити Наталијина животна опредељења, а мајка принцеза из Кнежевине Молдавије. Рано је остала без оца, са свега шест година, а у 15. години живота изгубила је и мајку.
Наредне године (1875) удала се за Милана Обреновића, а Србија је 1882. године, први пут после Косовске битке, постала краљевина, а Наталија – прва српска краљица после Косова. Међутим, нова краљевска породица била је далеко од срећне.
Трзавице у браку
Наиме, годину дана од венчања Наталија и Милан добили су сина Александра, после порођаја који је Наталија једва преживела. Имали су још једног сина Сергеја, који је преминуо пет дана после рођења. Краљ и краљица важили су за најлепши пар, али убрзо су почеле да колају гласине о Милановом неверству и аферама које је имао са многим женама. Тако су приче о његовим авантурама постале јавна тајна, а неки савременици указују да је љубавнице тражио и међу чланицама породице саме краљице, које су живеле на њиховом двору као дворске даме.
Како су године пролазиле, јаз између краља и краљице био је све већи, те се осим несугласица на приватном плану, нису слагали ни по политичким питањима. Наиме, Милан је био окренут Аустроугарској, а Наталија је била русофил, многи би рекли – по рођењу.
Развод
Због свега тога што је разарало краљевски брак, Наталија је више пута напуштала Србију, а са собом водила и младог наследника. На Криму је добила велику подршку руске јавности, али се на наговор Милана враћа у Београд. Иако су односи између владарског пара били затегнути, Наталија одлучује да остане у Србији.
Ипак, неколико месеци касније, поново са престолонаследником напушта Србију и одлази у Висбаден. Овај догађај се умало претворио у међународни скандал, јер је Милан на све начине покушавао да врати сина, у чему и успева. Званично се разводе 1888. године, али је развод био нерегуларан и касније поништен, а ни Наталија га никада није признала.
Протеривање
Годину дана касније, због неуспеха који је Србија доживела у рату против Бугарске и нарушеног угледа, краљ Милан је абдицирао у корист малолетног сина Александра. Тада је Наталија присиљена да још једном напусти Србију. Хроничари бележе да је због њеног одбијања да напусти двор морала да интервенише полиција, а њен плач и позиви у помоћ одзвањали су градом. Грађани су притекли у помоћ несрећној краљици, али ју је на крају читав београдски гарнизон војске испратио до границе.
Мајски преврат
Свој живот Наталија је наставила у Француској у дворцу “Сашино”, који је добио име по њеном сину Александру (Саша). У то време друштво јој је правила дворска дама Драга Машин, те се верује да су се тако Александар и Драга заволели. Наталија је била против брака свог сина са 12 година старијом удовицом, а касније се испоставило и нероткињом. Путем писма се јавно одрекла сина, али нису имали прилику да се помире јер је краљ Александар, заједно са краљицом Драгом, убијен у Мајском преврату 1903. године.
Последњи дани
Од тада је Наталија носила црнину до краја живота. Повукла се из јавности и прешла у један римокатолички манастир у Француској, где је касније примила римокатоличку веру. Умрла је у сиромаштву 1941. године у манастиру Сен Дени код Париза, а сахрањена на гробљу недалеко од Париза.
Упркос несугласицама и свађама са краљем, народ је заволео и прихватио Наталију као своју краљицу, звали су је српском мајком. Бринула је о рањеницима за време рата са Бугарском и остала је упамћена као неко ко је помагао народу и утицао да се поправи мишљење о Србима које је владало у Европи.
Еманципација српских жена
Доласком у Србију, Наталија са собом доноси дух слободноумне жене, те је књигом афоризама ушла у историју српске књижевности као прва жена која се опробала у овом жанру. Била је мецена многих писаца, сликара и уметника. Нарочито се ангажовала у правцу еманципације српске жене. Била је покровитељ чувене Више женске школе у Београду, основала је Женско удружење за националну домаћу радиност и учествовала у стварању листа „Домаћица“.
Милица Марковић, Блиц
