НАЈТУЖНИЈА ЕВРОПСКА КРАЉИЦА Наталију Обреновић је волео народ, али краљ Милан није

Од када је постала краљица Србије, Наталија Обреновић била је осуђена на несрећу. Осим што ју је краљ Милан варао, трагедије у њеном животу долазиле су једна за другом, те је добила „титулу“ најтужније европске краљице.

краљица наталија обреновић
Фото: Википедија

Наталија Петровна Кешко рођена је у Фиренци 1859. године у богатој и угледној руско-румунској породици. Њен отац Петар Кешко био је руски пуковник, што ће касније одредити Наталијина животна опредељења, а мајка принцеза из Кнежевине Молдавије. Рано је остала без оца, са свега шест година, а у 15. години живота изгубила је и мајку.

Наредне године (1875) удала се за Милана Обреновића, а Србија је 1882. године, први пут после Косовске битке, постала краљевина, а Наталија – прва српска краљица после Косова. Међутим, нова краљевска породица била је далеко од срећне.

Трзавице у браку

Наиме, годину дана од венчања Наталија и Милан добили су сина Александра, после порођаја који је Наталија једва преживела. Имали су још једног сина Сергеја, који је преминуо пет дана после рођења. Краљ и краљица важили су за најлепши пар, али убрзо су почеле да колају гласине о Милановом неверству и аферама које је имао са многим женама. Тако су приче о његовим авантурама постале јавна тајна, а неки савременици указују да је љубавнице тражио и међу чланицама породице саме краљице, које су живеле на њиховом двору као дворске даме.

Како су године пролазиле, јаз између краља и краљице био је све већи, те се осим несугласица на приватном плану, нису слагали ни по политичким питањима. Наиме, Милан је био окренут Аустроугарској, а Наталија је била русофил, многи би рекли – по рођењу.

Развод

Због свега тога што је разарало краљевски брак, Наталија је више пута напуштала Србију, а са собом водила и младог наследника. На Криму је добила велику подршку руске јавности, али се на наговор Милана враћа у Београд. Иако су односи између владарског пара били затегнути, Наталија одлучује да остане у Србији.

Ипак, неколико месеци касније, поново са престолонаследником напушта Србију и одлази у Висбаден. Овај догађај се умало претворио у међународни скандал, јер је Милан на све начине покушавао да врати сина, у чему и успева. Званично се разводе 1888. године, али је развод био нерегуларан и касније поништен, а ни Наталија га никада није признала.

Протеривање

Годину дана касније, због неуспеха који је Србија доживела у рату против Бугарске и нарушеног угледа, краљ Милан је абдицирао у корист малолетног сина Александра. Тада је Наталија присиљена да још једном напусти Србију. Хроничари бележе да је због њеног одбијања да напусти двор морала да интервенише полиција, а њен плач и позиви у помоћ одзвањали су градом. Грађани су притекли у помоћ несрећној краљици, али ју је на крају читав београдски гарнизон војске испратио до границе.

Мајски преврат

Свој живот Наталија је наставила у Француској у дворцу “Сашино”, који је добио име по њеном сину Александру (Саша). У то време друштво јој је правила дворска дама Драга Машин, те се верује да су се тако Александар и Драга заволели. Наталија је била против брака свог сина са 12 година старијом удовицом, а касније се испоставило и нероткињом. Путем писма се јавно одрекла сина, али нису имали прилику да се помире јер је краљ Александар, заједно са краљицом Драгом, убијен у Мајском преврату 1903. године.

Последњи дани

Од тада је Наталија носила црнину до краја живота. Повукла се из јавности и прешла у један римокатолички манастир у Француској, где је касније примила римокатоличку веру. Умрла је у сиромаштву 1941. године у манастиру Сен Дени код Париза, а сахрањена на гробљу недалеко од Париза.

Упркос несугласицама и свађама са краљем, народ је заволео и прихватио Наталију као своју краљицу, звали су је српском мајком. Бринула је о рањеницима за време рата са Бугарском и остала је упамћена као неко ко је помагао народу и утицао да се поправи мишљење о Србима које је владало у Европи.

Еманципација српских жена

Доласком у Србију, Наталија са собом доноси дух слободноумне жене, те је књигом афоризама ушла у историју српске књижевности као прва жена која се опробала у овом жанру. Била је мецена многих писаца, сликара и уметника. Нарочито се ангажовала у правцу еманципације српске жене. Била је покровитељ чувене Више женске школе у Београду, основала је Женско удружење за националну домаћу радиност и учествовала у стварању листа „Домаћица“.

Милица Марковић, Блиц

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.