Мумификација је један од најпознатијих начина сахрањивања и била је распрострањена највише у Старом Египту, мада је забележено да су још неки народи на овај начин решавали питање чувања тела после смрти.
Египатски погребници примењивали су различите методе мумификације у различитим раздобљима, а ми ћемо овде поменути класични метод који је примењен код Тутанкамона.
Тело покојника се убрзо после смрти односи код погребника, где се скида и поставља на сто, а затим пере у соном раствору који служи и као сапун и као конзерванс. После тога следи вађење органа који се стављају у посебне посуде и сахрањују се касније са покојником.
Посебно је интересантан начин на који се вади мозак који се одстрањивао искључиво кроз носну дупљу шиљатим предметима и жицама. Тело се после тога смештало у натријум карбонат где је проводило 40 дана док се потпуно не осуши, а затим је тако дехидрирано опрано и мазано балсамима који су спречавали распадање.
Последњи корак балсамовања тела био је умотавање у платно, што је био прилично компликован процес. Погребник је користио разне јастучиће, завоје, велико платно и слично како би покојнику повратио пређашњи облик, будући да је тело потпуно исушено. Тако умотаној мумији се коначно ставља маска са људским ликом и спушта се у саркофаг.
Занимљиво је поменути да је срце покојника увек остајало у телу јер се веровало да он након смрти своје срце ставља на вагу пред божанским судом који одлучује да ли је праведан и достојан вечног живота. Као противтег срцу на ваги се налази Маат, египатска богиња правде, истине и космичког реда која је у овом случају представљена као перо. Уколико перо превагне, покојник не добија пролаз у загробни живот.
Лектура, коректура, опрема: Хронограф
