Слободан Самарџић: Не можемо да вас примимо, али се осећајте као да сте у ЕУ

0

Европска унија одрадила је још један самит са лидерима тзв. западног Балкана у духу своје стратегије одвраћања, коју практикује у последњој деценији. Та стратегија, наиме, треба да држи на дистанци амбицију политичара тог региона да своје земље некако угурају у Унију а да их она истовремено не одбије.

слободан самарџић
Слободан Самарџић / Фото: З. Илић, РАС Србија

Али, како време одмиче Унији је све теже да одржи кондицију те игре, будући да се не ради само о жељи локалних политичара него и о обећању саме Уније из незаборавне Солунске агенде (2003). Тада је остатку Балкана, којем није цветала перспектива пријема као Словенији, Румунији, Бугарској и Хрватској – обећана пуна европска будућност, што значи чланство.

Све док овај остатак региона не испуњава иначе променљиве услове пријема, ово вечито одлагање има оправдање. Али, време чини своје и у конкретном случају доноси нове околности. Најпре, Унија постаје инхерентно неефикасна у решавању својих унутрашњих кризних проблема, а гласови с врха против било каквог проширења постају такорећи свакодневни. Као последица, остаје празан простор за утицај других великих играча, сада већ пословичне тројке – Русија, Кина, Турска. То треба спречити по сваку цену, јер овде није реч тек о „европској“ зони утицаја него пре свега о западној геостратешкој политици. Између ове две новонастале околности Унија настоји да одржи свој одлучујући утицај у региону уз слоган – суштински се ништа није променило, само ви испуњавајте своје задатке.

Али, време у којем се ништа не догађа, премда се ништа ни не решава, ствара осећај резигнације код европејског мнења у датим земљама, осећај који се најпре адресира на неспособне домаће политичаре, али полако и на Унију. С једне стране, политичари су неспособни, чак и невољни, да реално убрзају процес приступања или придруживања, а с друге, и Унија нас полако заборавља и тако остадосмо у балканској крчми. У тим круговима, који су задужени за стварање и одржање позитивне проевропске енергије, не постоји ни примисао о настанку објективних, структурних разлога који једноставно не допуштају проширење Уније. Рецимо, помисао да и када бисмо волшебно испунили све њене услове – да, на пример, Србија призна независност „Косова“, пусти Републику Српску низ воду, призна ратну кривицу из деведесетих, чак и минимално поправи свој аутократски имиџ, доврши своју привреду у рају за иностране послове и изложи им сва природна богатства итд. – не би била примљена у Унију. За тако нешто никада не би била постигнута сагласност већине њених држава чланица. Не зато што нас тамо неко не воли, но зато што Унија и без овако идеално замишљене Србије има превише сложену и дисфункционалну политичку структуру.

Брисел / Фото: РТРС

То су прилике у којима је одржан самит ЕУ-западни Балкан под словеначким председавањем. И поред обимне завршне декларације у 29 тачака, овај самит биће упамћен по једној околности. Домаћин Словенија, као тренутно председавајући Уније, у првобитној скици декларације унео је годину 2030. као писану обавезу Уније за пријем држава овог региона, рачунајући и „Косово“. Таква врста смелости, која се граничи са политичком инфантилношћу, по правилу не пролази, па није ни овога пута. Штавише, текућој словеначкој влади ова тактика „да пробамо…“ догађа се други пут за кратко време, после првог инфантилно смелог пројекта премијера о промени граница у региону. Све то пред лицем ЕУ.

Јанез Јанша остаће познат као предводник словеначких политичара којима пре тридесет година није било скупо да закољу вола за кило меса, знајући да ће пуну цену за ово недело платити други. Да, био је то први злочин против мира у бившој Југославији. Сада, као да се враћа на место злочина са маслиновом гранчицом у руци. И да реалистични лидери ЕУ нису из својих разлога одбили идеју о обећању датума, високи представници земаља региона прогласили би словеначког премијера политичким свецем. Није немогуће претпоставити да би носиоци иницијативе за ово световно хиротонисање били учесници самита М. Ђукановић и А. Вучић, јер би тако уз Јаншину биографију опрали и своје.

Прагматични Европљани на Брду код Крања свакако нису имали у виду ову фарсичну страну општебалканског питања фокусирајући се на свој непријатни проблем такозваног западног Балкана. Њихово питање је било: како премостити провалију без моста. То су учинили већ више пута, али као што рекосмо, време показује да њихови магични подухвати више не дају резултате. И заиста, овога пута завршни документ самита изгледа нешто другачије. После општег места о обостраној привржености заједничким вредностима и заклињања у европску перспективу тзв. западног Балкана, следи део о „економском и инвестиционом плану“. Овде се, поново оперише са тешко остварљивим циљевима – уводи се план о заједничком тржишту региона који током петнаест године ЦЕФТЕ није остварио ни зону слободне трговине – али се идеја подупире инвестиционим захватима који одиста превазилазе обиме постојећих предприступних помоћи. Не треба бити априорни скептик овим поводом, али се нужно поставља питање о реалним средствима која нису предвиђена у дугорочном буџету Уније за период 2021-2027. Ту засад има само 13 милијарди евра за све земље з. Балкана и те паре имају своје конкретне намене.

блесиметар
Слободан Самарџић

Најзад, последњи део декларације садржи тачке о политичкој и безбедносној сарадњи. Овде носиоци документа поново праве стару грешку – замене будућности за садашњост, не схватајући колико су корисници документа осетљиви на ту европску стилску фигуру-грешку. Наиме, читајући овај део неупућени читалац би лако могао да претпостави да су земље дотичног региона већ у Европској унији. Њихове обавезе, штавише, веће су и од обавеза неких постојећих, међу њима и старих, држава чланица које заступају политику неутралности и нису чланице НАТО савеза. Овакав ефекат овог дела највероватније је ненамеран, ако се рачунало са повратком поверења у европску перспективу бар Србије, ако не осталих држава региона. А можда је и намерно, после подизања у облаке у претходном делу, дошло до спуштања на земљу у овом делу. Ко зна, путеви политичке домишљатости су заиста непроходни.

Ако су после Стратегије проширења ЕУ из 2016. и Софијске декларације из 2018. године челници ЕУ успели да пробуде уснуле евроентузијасте региона, овом најновијом декларацијом неће успети да их успавају. Рачунам да ће их активисти од државних до невладиних нивоа будно пратити у реализацији бар економског дела декларације. Иначе ће пад мучно одрживе подршке становништва европским интеграцијама бити видљивији него свих претходних година. Био би то крај декларација овог типа и почетак отрежњења које би и политичаре натерало на право реалистичко понашање. Бар када је о Србији реч.

Србијасвет

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.