Долазиш на посао, потписујеш се, блато до колена, мокре ципеле, идеш да радиш, кад једеш, немаш где ни да једеш. Донесеш воду да пијеш, после сат времена, она је хладна, а док одеш по воду треба ти 20 минута до тамо. Санитарни чворови не постоје, немаш где руке да опереш.
После емитовања документарног филма „Пинг-понг Линглонг“, Н1 телевизији јавио се још један радник запослен у фабрици гума. Услове рада у тој фабрици у Зрењанину описује као катастрофалне. Због страха за сопствену породицу и страха од одмазде, морали су да му заштите лице и промене глас, кажу на овој телевизији.
Разговор преносимо у целини.
Н1: Зашто сте одлучили да проговорите о томе шта се дешава у фабрици Линглонг?
Радник: Па… из разлога што ништа није као што причају други, што причаш на разговору. Јако је лоше, лоши су услови… Све је лоше, осим плате.
Н1: Значи, платом сте задовољни. Чиме нисте задовољни?
Радник: Условима рада… Ничим једноставно.
Н1: Испричајте нам један свој дан у Линглонгу.
Радник: Долазиш на посао, потписујеш се, блато до колена, мокре ципеле, идеш да радиш, кад једеш, немаш где ни да једеш. Једеш ту где си, на некој висини или у некој хали где је промаја, где је хладно, узмеш тај залогај који се смрзнуо у торби, стављаш руке у џепове, једеш, па онда поново… Више ти се ни не једе, ниси ни гладан. Донесеш воду да пијеш, после сат времена, она је хладна, а док одеш по воду треба ти 20 минута до тамо. Санитарни чворови не постоје, немаш где руке да опереш.
Н1: Како мислите да не постоје санитарни чворови?
Радник: Па нема их… Има три покретна тоалета који су нехигијенски, катастрофа. Славине нема.
Н1: Нема? Па где оперете руке?
Радник: Ту флашу воде што понесеш, на чеп, па опереш руке…
Н1: Када је хладно, где се налазите?
Радник: У хали, то је као да си напољу.
Н1: Зашто је као да си напољу? Каква је то хала?
Радник: Само покривена хала, и то је то. Ти си у тој хали… Има столова, има два фрижидера, само што је то ограђено цирадом. Без крова, без грејања… без… Ништа, ништа. Где год сам радио, свугде је било воде, место да се угрејеш, колеге су ок биле, а овде радиш са колегом из Кине, наравно не можемо да се споразумемо, држиш неки терет, нити знаш кад треба да пустиш… Баш буде некад и напето.
Н1: Кажете буде напето? Када је било напето?
Радник: То је колега неки… То је било пре месец, месец и по дана, упао је у базен, у рупу од 4,5 или 5 метара. То се десило негде око 9.20 – 9.30х. Међутим, Хитна помоћ је њега извезла око 10.45х, са тешком повредом руке, колико сам чуо, да ли треба да му оперишу руку, раме му је искочило, рука поломљена…
Н1: Зашто је Хитној помоћи било потребно толико времена?
Радник: Па… Вероватно зато што су мало закаснили са звањем Хитне помоћи. Не знам ко је закаснио… Ко год да је тамо радио, ко год да је требало да зове, колико сам ја чуо од осталих колега рекли су: „Немој још, још мало сачекај“… Међутим, ту је могло да испадне много горе. Знам да прво ког су позвали, позвали су Кину. Уместо Хитну помоћ, звали су Кину.
Н1: И како је сада тај колега?
Радник: Пре неких 20-ак дана сам се дописивао с њим, пошто је био сав у гипсу, и раме и рука, али мислим да ће требати да му поново ставе гипс, да му ломе кост, да му стављају те неке шипке, да му врате то раме што му је побегло…
Н1: Хоће ли он радити у Линглонгу поново?
Радник: Не знам, јер ми тамо нисмо осигурани. Осигурани смо само од трајне инвалидности, а повреде на раду, лом руке… Добијеш само папир „надамо се да ћете се брзо опоравити“.
Н1: Да ли је колега имао сву неопходну заштитну опрему?
Радник: Не, не. Мислим да је имао само шлем. Није имао радне ципеле, није имао одело.
Н1: А морао је да има?
Радник: Наравно, наравно. Ако сломиш прст или нокат, а немаш хтз ципелу, ти ниси у потпуности обезбеђен. Да си имао ципеле, можда не би запео…
Н1: Како радите, у колико смена?
Радник: Једна смена. Од 8 до 16, 17, 18, 19, 20, 21х…
Н1: Како то мислите?
Радник: Фактички ти дође у 15:45 и каже ти да останеш дуже да радиш. Не мора, али мора!
Н1: Колико својих пријатеља знате да раде у Линглонгу?
Радник: Двадесетак људи. Ја верујем да 90 одсто њих да има неки други посао, да би Линглонг одмах напустили.
Н1: Што остајете у тој фабрици?
Радник: Зато што немам где. Имам породицу. Ја морам од нечега да живим. Ја сам свестан загађења и свега тога, али нисам ја крив, нити моје колеге. Ми немамо где да радимо. То нам је што нам је.
Н1: Ваше лице се не види и не видимо како ви заправо звучите. Зашто?
Радник: Из страха, када будем одлазио, ако будем одлазио, а отићи ћу… Да немам проблеме после, ја и моја породица. Од стране фирме или ко зна кога ко стоји иза фирме. Ја психички више не могу. Снаћи ћу се за нешто друго. Радићу и за 20.000 динара мању плату, али да радим у хуманим, нормалним условима. Сваки дан ми је све горе и горе. Кад се пробудим, као да идем на осуђеничку клупу, а не у фирму да зарадим хлеб.
Н1: Јесте ли икада закаснили на посао?
Радник: Јесам једном. Пет минута. Морао сам да одрадим те сате. Остао сам дуже на послу. Сат времена.
Маја Николић, Н1
