Драган Стојић: Јељцинова Русија – БОРИС НИЈЕ ИЗДАО!

0

Много епитета, притом апсолутно тачних, мада међусобно супротстављених, везани су за једно име – Борис Јељцин.

борис јељцин
Јељцин децембра 1991. уз подршку председника парламената Украјине и Белорусије, Кравчука и Шушкевича, Совјетски Савез био је избрисан с политичке карте света и створена је Заједница независних држава / Фото: Wikipedia

Поглед на Русију с краја прошлог века

Демократа и диктатор. Издајник и бранилац државних и националних интереса. Комуниста и поштовалац монархистичке прошлости. Мрзитељ тајкуна и њихов сарадник. Уништитељ и спасилац.

Много епитета, притом апсолутно тачних, мада међусобно супротстављених, везани су за једно име – Борис Јељцин.

За разлику од српских вођа с краја минулог века, инжењер родом са Урала је током целе политичке утакмице био у заостатку, али је крај, заједно са својим народом, дочекао као победник.

Када је преузео кормило руског брода као формирани унутарстраначки дисидент, Јељцину је на почетку краја тадашњег биполарног светског поретка, у својству председника Конгреса народних депутата (парламента) Русије као совјетске републике 1990. године, у времену кадa је планетарно политичко море увелико било заталасано падом Берлинског зида, неколико месеци пре његовог ступања на дужност, крахом Варшавског пакта и неузаустављивим антисовјетским, самим тим и антируским тенденцијама, „запало“ да највећу светску државу већ од 1991. предводи у својству првог демократски изабраног председника, од децембра до јуна 1992. истовремено и премијера, после вишедеценијске комунистичке диктатуре.

Почетни ентузијазам и огромна подршка народа, нарочито након неуспелог пуча, којим су у августу 1991. припадници безбедносних структура окупљени у Комитет за ванредно стање (ГКЧП) формално покушали да спасу СССР, а суштински да оборе нову власт и заседну на чело државе, спласнуо је већ наредне године.

Крах економских реформи спроведених под диригентском палицом Јељцинових прозападно оријентисаних сабораца, предвођених Јегором Гајдаром,његовим наследником на челу Владе Русије, резултирали су падом на колена до тада друге светске силе и губитком поверења у реформске снаге.

Распродаја привредних потенцијала, преливање државног капитала у тајкунске руке, рапидни раст стопе инфлације – током 1993. и по 16% месечно, што се у Русији није дешавало ни у време Другог светског рата, довели су до масовног сиромаштва, а борба сваког појединца онемогућена је привилегованим статусом олигарха, па и не чуди податак да је 1992-1993. отварање „обичне“ радње коштало и до 50.000 америчких долара!

Ако су током последњих година постојања СССР грађани осећали несташицу мање битних производа попут папира, током деведесетих нису осећали ништа. Не због уживања, но из немоћи.

Нередовна, притом мизерна примања „јела“ је инфлација, па је руски човек, наследник оних који су највећи војни сукоб у историји људског рода преживели хранећи се са стотинак грама хлеба дневно, доживео да преживљава са векном хлеба месечно. За многе је и то била привилегија, па је и армија „разоружана“ немаштином. Војник Михаил Кубарски из Јарославља је то најбоље осетио, пошто су од њега за три месеца служења војног рока остале кости. Умро је од глади, јер је чуварима отаџбине три месеца сервиран само кисели купус.

Ништа боље нису прошли ни официри. Генерал Виктор Баранец је сведочио како је преживљавао од продаје војне одеће и радећи тешке физичке послове, јер месецима није примао лични доходак.

Недаће и безизлаз су лисице на руке ставили и полицији. У близини града Пенза је припадник МУП–а пролазнику отео новац, којим је после дужег времена обезбедио себи оброк достојан човека.

На прагу трећег миленијума и цивили су вапили за животом достојним човека. Теже него амерички робови, којима је било гарантовано следовање меса. Русима је у тим временима једино била гарантована борба за голу егзистенцију.

борис јељцин
Бил Клинтон и Борис Јељцин 1994. / Фото: Wikipedia

Моћнима је припадао велики бизнис, „малим“ људима мали, често и испод границе нормалног.

Пример су житељи Череповца. Један од њих је преживљавао тако што је своју кућу претворио у јавни тоалет, док је његов суграђанин на гробљу продавао воду за прање руку!?!

Док су једни с неба тражили спас, други, попут једног становника Новосибирска, под земљом, па је усред свог стана ископао гроб, а да дно живота има дупло дно доказао је Булатов из Јекатеринбурга, носилац звања „ветеран рада“, обавестивши јавност писмом редакцији листа „Комсомолска правда“ у ком је навео да је за оброк појео мачка!!!

С Камчатке људи, у години званичног банкротства Русије (август 1998), директно од Уједињених нација траже помоћ у снабдевању струјом и огревом.

Упоредо са економским, инжењер родом са Урала је скренуо и са здравог политичког курса.

Носећи на плећима хипотеку брисања Совјетског Савеза са мапе света, мада ће време показати да је тим потезом обезбедио опстанак Русије, којој је Запад наменио исту судбину, Јељцинов брод се насукао на обали спољних и унутрашњих и односа.

Губитак позиција у борби са Сједињеним Америчким Државама и њеним европским савезницима, упркос пријатељским односима у приватном животу с водећим људима САД, Немачке и Француске – Билом Клинтоном, Хелмутом Колом и Жаком Шираком, страх од повратка на стари (комунистички) режим, показали су поражавајући збир, а противуставно распуштање КНД–а и контраударац посланика који су га, држећи се слова и духа највишег правног акта, сменили с функције, а наређење за смртоносни напад оружаних снага на зграду парламента пуну народних представника, прилично су нарушили његов кредибилитет и велики део народа окренули на страну његових противника. Порази њему блиских учесника на парламентарним изборима у два изборна циклуса (1993. и 1995) и готово непрекидни сукоб са законодавном влашћу, чију су већину чиниле хетерогене снаге супротстављене председнику републике, очекивани су исход Јељцинове политике до средине закључне декаде минулог века. Сумњива победа на изборима 1996, до које је стигао захваљујући финансијско – медијској подршци тајкуна, које није нарочито симпатисао (Бориса Березовског посебно), али је говорио да се без сарадње с њима не може, додатно су усложњавали ситуацију, представљајући почетак краја Борјиног државничког стажа.

борис јељцин
Борис Јељцин и Александар Лукашенко потписују стварање савеза Русије и Белорусије 1997. / Фото: Википедија

Користећи сложену социјално – политичку ситуацију, сепаратисти су доливали уље на ватру.

Посебно су сурови и упорни били представници федереалних јединица с муслиманском већином.

Неки су само провоцирали ( Башкирија, Ингушетија, Дагестан), Татарстан се изборио за статус државе у држави, док је после Првог чеченског рата (1994 – 1996) Руска Федерација изгубила суверенитет над Чеченијом. Чак је и минијатурна Адигеја изборила статус федералне републике.

Разапет попут Христа, Борис Николајевич је неуспешно покушавао да подигне принудно спуштено сидро и уз помоћ народа крене ка пучини спаса. Да би оснажио себе и ставио до знања колико значајну и бројну нацију предводи, повлачио је невероватне потезе – од коришћења стимулативних средстава због којих се чудно понашао током 1994 (!), преко игнорисања краља Карла Густава XVI приликом посете Шведској и, као врхунац свега, отказивање сусрета са званичницама Републике Ирске, са образложењем да због поспаности није могао да изађе из авиона!!!

Због свега наведеног је Запад проценио да је једини противник у жестоком нокдауну, док је други – Кина – тек улазила у ринг, па је спреман завршни ударац, онај после ког би Русија „бацила пешкир“.

Рачунајући да им је држава „под хипотеком“, амерички професор Волтер Мид предложио је Русима да проблем „реше“ продајом Сибира његовој земљи за 2-3.000 милијарди долара!

Пошто је света земља окренула главу на другу страну, уследио је кроше у супротни образ. Збигњев Бжежински упућује „пријатељски“ савет по коме опстанак Русије гарантује њена подела на три дела: Европску, Сибирску и Далекоисточну.

Трпећи ударце, жестока понижења, преживљавајући држањем за конопце, грогирани боксер скупља снагу и годину дана од сопствене пропасти креће у победнички контранапад.

Иако непријатељски настројен према југословенском руководству на челу са Слободаном Милошевићем, у појединим тренуцима и прилично ненаклоњен акцијама Војске Југославије и српске полиције током сукоба на Косову и Метохији и у време НАТО агресије, због чега је, између осталог у наслову једне од књига Војислава Шешеља назван „издајником Русије“, као врховни командант, небитно да ли под притиском армијског врха или добровољно, учествује у акцији запоседања приштинског аеродрома трупама стационираним у оквиру међународних снага у Босни и Херцеговини , у јуну 1999. године, чиме преосталом српском живљу обезбеђује ако не суштинску, оно бар симболичну подршку. А симболика је у животу веома битна ствар.

И ту се не зауставља. На место председника Владе Руске Федерације доводи неекспонираног „безбедњака“ Владимира Путина, до јуче гладној војсци улива „глад за победом“, и она од августа исте године „гута“ чеченске сепаратисте и наредне године враћа ову републику у уставноправни систем Русије, а неколико месеци пре тога, на самом измаку 1999. уручује, време ће показати, најпригоднији поклон свом народу – указ о повлачењу са дужности и препуштање „мати родине“ у руке дотадашњем премијеру Владимиру Владимировичу Путину.

Драган Стојић

Потез вредан озбиљног државника, јер да његов наследник до избора одржаних у пролеће 2000. године није јавности ставио до знања о каквом државнику је реч, ко зна у чијим би рукама Руска Федерација била.

Ако је и био ђаво, каквим су га многи сматрали, Борис Николајевич је сигурно био ђаво под скутима божјим, уништитељ – стваралац, храбра кукавица, издајник – бранилац.

Зато се Владимир Жириновски, његов љути опонент, залагао да се заседање Државне думе, како од краја 1993. гласи званични назив доњег дома парламента, у априлу 2007. буде посвећено „добрим речима о Јељцину“. Путин на комеморацији поводом смрти свог претходника у Кремљу, изговара реченицу: „Само такав лидер, кога је велика Русија одгајила и нахранила својом енергијом, могао је да пробуди и развије такву земљу као што је наша…“, а четири године доцније Дмитриј Медведев, тадашњи шеф руске државе, у говору на откривању Јељциновог споменика у Јекатеринбургу каже: „Русија треба да буде захвална Јељцину… Борис Николајевич је волео своју земљу. Био је храбар и одлучан… Та снага је помогла да се преживи тежак период…“

Руски народ је свом председнику, вољеном и омраженом, поштованом и вређаном, подигао монументални споменик, а Срби су своје председнике – гледајући све српске земље – продали Хашком трибуналу.

Разлика је очигледна.

борис јељцин
Борис Јељцин предаје председничку копију устава Владимиру Путину након подношења оставке 1999. године / Фото: Wikipedia

Коришћени извори:

Живанов Сава: Русија у време Јељцина (ФПН, Београд, 2002)
Милошевић Ђорђе: Русија на раскршћу (Прометеј, Нови Сад, 2003)
Јељцин Борис: Председнички маратон (БМГ, Београд, 2002)
Медведев Рој: Борис Јељцин – Русија на крају XX века (Службени гласник, Београд, 2009) https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/835606/spomenik-jeljcinu.html

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.