Драган Стојић: ЧЕСИ И СРБИ – Нераскидиве историјске везе два народа

0

Делили су судбину кроз историју, били су политички савезници и супарници, заједничким снагама су ударали темеље српског фудбала а онда се „тукли“ на терену, учили су једни од других, проносили славу и знање, а било је и оних који су, иако у црној униформи, Београђанима доносили срећу.

драган стојић
Фото: Илустрација

Чеси и Срби – о њима је реч. Прецизно речено, „српски“ Чеси актери су ове приче, иако би, с обзиром да је Никола Тесла студирао у Прагу, чак је 2014. године добио и споменик у том граду, а Гаврило Принцип окончао свој живот у Терезину 1918, могло нашироко да се пише и о међусобним везама ова два народа,у част братске, словенске љубави, на неки начин прекинуте признањем независности јужне српске покрајине од стране Чешке Републике, на менију вам нудим „кнедле са шљивама“.

Не рачунајући заједничко учешће, свакако нерадо, у оружаним сукобима које су као припадници оружане силе Хабзбуршке монархије/Аустроугарске, водили током историје, најгушће ткиво које је Србију повезивало са Чешком звало се Томаш Гариг Масарик.

Иако рођен као Словак, овај философ и политичар себе је доживљавао као Чеха, а борио за независност од „двоједне“ монархије и формирање заједничке чешко – словачке независне државе.

Међутим, како је, у националном смислу, по рођењу био једно, по опредељењу друго, судбина и стицај околности су налагали да према држављанству извесно време буде треће – Србин.

Замеривши се званичном Бечу, између осталог и због због одбране Срба током тзв. Велеиздајничког процеса, сматран рушиоцем и издајником Аустроугарске монархије, изграђено поверење и пожртвовање у корист српског народа „наплатио“ је добијањем држављанства Краљевине Србије 1915. године.

Одувек низ Мораву дувају јаки ветрови, један од таквих умало да добру вољу династије Карађорђевић претвори у ураганске проблеме.

Уместо рутинског подизања готовине у једној од банака у Лондону, податак га је ставио пред врата ропства. Не кредитно – дужничког, но оног правог.

Службеник је посумњао у да је Гариг-Масарик рођен у (непостојећој) српској провинцији Моравској, како је стајало у пасошу, али је виспрени Чех успео да заталаса целу причу, на крају му и „замути“ све реке овог света тврдњом да је реч о реци Морави која протиче кроз Србију, а не, што је била истина, делу Чешке у саставу велике германске царевине.

Срећом по њега да није добио Нобелову награду за књижевност, вероватно би ипак завршио иза решетака, јер му је накнадно, две године после првог, издат нови путни документ Србије, а гласио је на име Томаса Џ. Мартија, имагинарног писца из њујоршког предграђа.

На његово лично задовољство и радост народа за чије се интересе борио, уместо у затворске књиге име му је уписано у историјске, пошто је битка за стварање Чехословачке успешно окончана у октобру 1918. године, а Томаш Гариг – Масарик је постао први председник новоосноване републике.

драган стојић
Масарикова улица у Београду

Чешко – српским политичким играма претходила је игра на фудбалском терену, а чак ни она није могла проћи без политике, уистину индиректно уплетене у целу причу.

Наш народ се често држи за главу због новца, а највећи клуб Србије и југословенске монархије – Београдски спорт клуб (БСК) – захваљујући Чесима се „држао“ за шампионске пехаре. Паре нису биле проблем, било их је, уз то нису пале с неба него са Снежке, Лучније Хоре или ко зна ког брда. Милош Екерт, Ото Кохут и Јосиф Шваха, службеници Прашке банке нашли су се међу оснивачима „плавих“ 1911. године, захваљујући њима је почело по систему „кец, куме“ , уз то је Екерт предложио име новооснованом колективу. То није било све, први дресови су стигли из Прага, а чешка „тројка“ заслужна је за баборак и на терену.

Српски политичари, подржавани или оспоравани од нације, нису успели да остваре сан о Великој Србији, али су се за тај подухват постарали Чеси.

Није се ни један историчар напио „плзењског“ па ово написао, него је други по значају српски фудбалски клуб из првих деценија прошлог столећа изнедрио јединог играча са ореолом шампиона наше (некадашње) државе ван своје матице. Алојз Лојда Махек је од оснивања Лоптачког клуба Велика Србија 1913. године (од 1919. СК Југославија, од 1941. до гашења 1944. СК 1913) терао је и кнедле у грло и сузе на очи противничким фудбалерима, у почетку заједно са саиграчима – сународницима Вацлавом Венцом Петровицким и Едуардом Мифеком – „зидао“ победничко постоље, да би 1924. и годину дана касније без њихове помоћи, заједно с још једним сународником, тренером Карелом Блахом, овом клубу донео две титуле шампиона Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

драган стојић
Протест чешког удружења „Пријатељи Срба на Косову и Метохији“ против отимања Косова, у Прагу 2019. године

Да би ова прича била дуга колико и историја чешког и српског народа, не сме се заборавити да је чак и репрезентација прве јединствене јужнословенске државе свој премијерни меч одиграла против Чехословачке на Олимпијским играма у Анверсу (Антверпену) 1920, национални тим Брозове Југославије започео је свој пут у сусрету против исте репрезентације 1946, да би, пошто су ваљда сви српски фудбалери од силних битака против Чеха научили језик тог народа, своју промоцију у Ухершком Храдишту 2006. године имала и изабрана селекција независне Србије.

Они који имају стрпљења да до краја прочитају ову причу, биће срећни јер „стиже“ димничар (оџачар), па нека се ухвате за дугме.

Прве роде са београдских димњака, бар званично гледајући, терао је Чех Ламберт Клузачек. Перје је можда летело, црне честице сигурно, а још један у низу знаменитих Чеха једини је човек који се тиме бавио у престоници Србије од 1863. до 1886. године.
После овако дугог путовања кроз чешко – српску историју човек огладни, па је ред да се пуних стомака све оконча, а за то су се побринули малобројни представници овог западнословенског народа у нашој земљи, становници најмање насеобине у Војводини Чешког Села у јужнобанатској општини Алибунар, који по традицији организују „паприкашијаду“.

Ко воли нек’ изволи. Причу или паприкаш, а може и заједно.

Укусно је у сваком случају.

Драган Стојић

Део коришћених извора:

– Дневни лист Политика, Београд, новембар 2020.
– Небојша Јаковљевић, Драган Стојић: „Дерби пре дербија 1913-1944“ (http://exyufudbal.in.rs/biblioteka/derbi-pre-derbija)
– Небојша Јаковљевић: „Фудбалска такмичења Јужних Словена 1873 – 1941, http://www.exyufudbal.in.rs/biblioteka/ftjs-1873-1941
http://www.reprezentacija.rs/
https://www.blic.rs/vesti/vojvodina/cesko-selo-a-u-srbiji-mestani-cuvaju-dva-vekadugu-tradiciju-od-kako-su-im-se-preci/0n7gwtr
https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/kultura/1187756/srpski-pasosi-tomasamasarika.html

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.