КАЗАЛИШТЕ, ЖЛИЦА, КРУХ, ОБИТЕЉ… Зашто смо одбацили неке речи мислећи да су хрватске?

Казалиште, жлица, крух, обитељ… само су неке од речи за које већина Срба верује да су изворно хрватске. Па је то и разлог због чега их ретко срећемо у српском говорном и писаном језику. Али истина је заправо другачија.

речи
Фото: Илустрација

Врло често се за речи као што су казалиште, назор, позор, жлица, обитељ, врхње, приљежно, зракоплов и друге наводи да су хрватске. Међутим, ако погледамо натраг у историју језика, али и не тако давно, ако отворимо дела наших највећих српских књижевника, видећемо да се многе од ових речи налазе у њиховим делима. Исто тако, не морамо се бавити само савременим књижевним језиком – многе од поменутих речи налазе се у различитим српским народним говорима. Такође, многи су српски нормативисти некада предлог ‘након’ сматрали кроатизмом, а после српским еквивалентом, али је и та реч неправедно издвојена из српског корпуса. Исто важи за тисућу, дапаче и друге – објашњава за Блиц недеље проф. др Марина Николић са Института за српски језик САНУ.

Интересантно и провокативно питање јесте чије су то, заправо, речи. Наша саговорница каже да одговор пак није нимало контроверзан.

– То су заједничке речи, налазимо их у лексичком корпусу оба стандарда. Намерно кажем стандарда, а не језика, јер је то историјски један језик, али су то два данас различита стандардна језика – српски и хрватски. Многи познати лингвисти истичу да су то политички језици, а да је у основи један лингвистички, такозвани вуковски језик. Шта то значи? У време када су се стандардизовали, за своју основу узимали су рад Вука Караџића. Имајући у виду јединствену (социо)лингвистичку ситуацију у државама које су настале после распада Југославије, важно је напоменути да је нужно строго разграничити појмове као што су: нови стандардни језици који су тек недавно настали (као што је бошњачки) или су, можда, у процесу настајања (црногорски). Хрватски у том смислу има стабилнију норму, у односу на два поменута, али се хрватска језичка норма, осим на лексичком плану, готово уопште не разликује од српске – објашњава др Николић.

речи
Проф др Марина Николић / Фото: Блиц, РАС Србија

“Погрешна“ реч

Ипак, због чега за поменуте речи мислимо да су изворно хрватске, а српске су? Зашто смо их одбацили као туђе речи?

– Имам занимљиву анегдоту поводом овог питања. Наиме, једном приликом, познати српски лингвиста, заговорник тезе да хрватски језик заправо не постоји, те да је то све српски језик, подвукао је у неком мом раду реч критериј уз напомену да је треба избацити из текста јер је у питању кроатизам, а да је наша реч критеријум! Видите, сужавање лексичког богатства српског језика, које се евидентно десило, некада је последица српских, односно хрватских лингвиста. Познат је случај једног професора у школи у Хрватској, који је добио отказ јер је користио реч таваница уместо хрватске – строп. Нажалост, правда је у овом случају била достижна тек после смрти несрећног професора. Некада су људи због „погрешне“ речи губили главу, ишли на Голи оток, а данас могу изгубити и посао – каже Марина Николић.

У једном тренутку, посебно после распада заједничке државе, а последично и растакања српскохрватског на посебне стандарде, нека међу највећим именима југословенске лингвстике борили су се у Загребу да докажу и покажу колико су велике разлике између српског и хрватског језика.

– Следствено томе, излазили су и разликовни речници, додуше са много грешака и непрецизности. Наравно, нећете чути у српском стандарду сустав, увек ће бити систем, али разину уместо нивоа можете свакодневно. Још један разлог може бити тај што су у српском стандарду речи попут врхње географски маркиране, односно не користе се на целом језичком простору, па зато многима не звуче као да су део српског језика. Крух, хреновке и грах заједничке су речи, данас чешће у западном делу српског језичког простора, али их свакако има у српским дијалектима и веома су живе и активно се употребљавају. Свему у прилог можемо завршити једним Његошевим цитатом: Све се човјек брука за човјеком; гледа мајмун себе у зрцало – каже проф. др Николић.

Фото: РАС Србија

Неговање језика

Занимљиво је да смо поменуте речи у већини одбацили сматрајући их погрешно хрватским, али без резерве прихватамо многе англицизме, рецимо.

– Српски језик, за разлику од рецимо словеначког, па и хрватског, отворен је за стране утицаје. Неки од разлога за чување речи словенског порекла леже у томе да су словеначки и хрватски народ били окружени другим језицима, пре свега немачким, и да су се на тај начин чували од асимилације. Њихови говори су некада били језици словенских народа Аустро-Угарске, дакле у дуготрајном контакту с немачким језиком. Српски језик није имао такву врсту спољних фактора који би утицали на степен промена, односно прилив нових речи. Не треба на силу уводити, нити измишљати нове речи, али треба бити опрезан приликом употребе позајмљеница, посебно у стиловима или језичким ситуацијама где то није неопходно или потребно – каже саговорница Блица недеље.

На који начин би требало да негујемо српски језик, питамо нашу саговорницу, а да попут Хрвата не морамо, често и на силу, да измишљамо нове изразе за нове појмове?

– Српски језик се негује на више начина. Појединачно – читањем, говорењем, рецитовањем, личним ангажовањем на пољу лингвистичке културе, па и учењем страних језика, јер сте ту суочени са превођењем и богатством синонима у различитим језицима, па и у свом матерњем. Институционално – језик се чува јасном и стабилном језичком политиком, у којој партнери треба да буду лингвисти и институције које се баве матерњим језиком и доносиоци одлука, који спроводе језичку политику и пружају потпору језичком планирању, подстичући научне, образовне, културе институције, преводилачке, струковне, издавачке организације и слично – закључује проф. др Марина Николић.

Марко Ташковић, Блиц

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.