Велика „фудбалска шизма“. Раскол сличан хришћанском из 1054. године.
Тако би се, да није било римокатоличког свештеника Лоренца Масе, уместо о историји једног клуба и његовог навијача, о успешној дружини из насеља надомак Буенос Ајреса штуро сазнало у књигама посвећеним историји шинских возила или, далеко било, у „црној“ хроници.
„Убице“ би биле убијене, „циклон“ би са собом донео краткотрајни ветрић који би био заборављен истом брзином којом је пиркао, и све би било црно или бело а не плавоцрвено, настало 1908. године.
У Алмагру, близу главног града Аргентине, Снагатори из Алмагра су се, некако и природно, уплашили јачег од себе.
Трамваји су у улици, у којој су неки тамо бесни дерани терали лопту, имали предност, па да не би било -“Паблита згазио трамвај!“, отац Маса је уместо Бога за мир, молио дечаке да се дозову памети и своју активност наставе у порти цркве у којој је службовао.
Да се то дешава данас, вероватно би се мангупи позвали на права детета и одмахнули руком на овај апел, но било је то доба романтике, трубадура и серенаде под прозорима најлепших девојака, тако да је друга песма певана, испоставиће се – шампионска!
Првог априла 1908. је, без шале, основан Сан Лоренцо де Алмагро, „канонизован“ у част Светог Лоренца Римског и историјске битке Гаучоса против Шпанаца 1813, јер Лоренцо Маса није желео да колектив буде назван њему у част, али је он, показало је време, ипак постао „блажени“ како је клуб напредовао.
Порта је свето место, а фудбалери СЛ су ипак били „ђаволчићи“, тако да су утакмице прво играли у Мартинезу, а тачно шест година по оснивању су у одлучујућој бици за пласман у доигравање Ескурсионистас (Излетници) смазали као ђачки сендвич, потом су одиграли часно и у славу отаџбине, што је резултирало победом над клубом Онор и Патрија (Част и Отаџбина) и пласман у националну аматерску лигу био је обезбеђен.
Девет година касније Циклон је одувао конкуренте за први шампионски пехар у клупским витринама, наредне године су опет зашкрипала вратанца да би трофеј био смештен на полицу, да би 1927. завршио на челној позицији у првом аргентинском првенству после уједињења две фудбалске асоцијације.
Док је клуб-рекордер по броју надимака по узору на један од њих, Вране, кљуцао сезону по сезону, победу по победу, повремено се загрцнувши гутајући титуле, у „престоници Јужне Америке“ је 1936. на свет дошао Хорхе Марио Бергољо, један од људи који је одмах по рођењу постао „светац“.
Pope Francis died on Easter Monday, April 21, 2025, at the age of 88 at his residence in the Vatican’s Casa Santa Marta. pic.twitter.com/jUIkbplVi2
— Vatican News (@VaticanNews) April 21, 2025
Уместо честитки и бенкице, малишану су фудбалери Сан Лоренца подарили шампионски пехар.
У Мендељејевом систему елемената нема фудбала, нема ни теологије, али је нека хемија очигледно спојила будућег хемијског техничара, касније и верског вођу 1,2 милијарде људи на планети и један од пет највећих клубова свих времена у земљи Гаучоса.
Бергољо је волео да чита дела Фјодора Достојевског, а део живота му је личио на много тога што је у својим насловима оставио радикални руски православац: Момче је постало члан језуитског реда 1958, оптужен је да је као Зли дуси прогонио свештенике
за време цивилно – војне диктатуре у својој земљи (1976-1983), међутим Злочин и казна нису везани за његово име јер су оптужбе остале недоказане, а у Хорхеову одбрану стао је и добитник Нобелове награде за мир Адолфо Перез Ескивел.
За разлику од Бергоља, у саставу Сан Лоренца је било толико Раскољникових да су 1968. убице немилосрдно „ликвидирале“ све ривале и постале прва фудбалска јединица у својој земљи која је првенствени бој завршила без пораза. Гаучоси из Боеда су исто учинили и пет година доцније, притом „укротивши“ оба првенства у једној сезони, а то нико пре њих у Аргентини није успео.
Nunca fue uno más y siempre fue uno de los nuestros. Cuervo de niño y de hombre… Cuervo como sacerdote y Cardenal… Cuervo también como Papa…
Siempre transmitió su pasión por el Ciclón: cuando iba al Viejo Gasómetro para ver al equipo del 46, cuando confirmaba a Angelito… pic.twitter.com/nVc8fWC9wi
— San Lorenzo (@SanLorenzo) April 21, 2025
Пошто је Циклон рушио такмаце у својој земљи, почетком текућег века се толико брзо кретао да је захватио део јужноамеричког потконтинента.
Почело је 2001. године. Лешинар из Рија, Фламенго, очерупан је у последњем финалу купа јужног дела Јужне Америке (Копа Меркосур), већ наредне године је популарни Евергрин, колумбијски Атлетико Насионал у завршној представи Јужноамеричког купа (Копа Судамерикана) скинут са репертоара, уз то су успешно кроћени и противници у националној лиги, тако да се баш гланцало „посуђе“ на стадиону Педро Бидегаин.
Земаљски дани су текли, а 2013. није била баш земаљска, не само због „случаја Сноуден“.
На престо Римокатоличке цркве засео је 266. поглавар, први из редова језуита, Хорхе Марио Бергољо, папа Франциско, шеф државе Ватикан.
Противници говоре – „комуниста!“. Оптужују га и да је четник, јер још увек не дозвољава канонизацију Алојзија Степинца.
Комуниста који не навија за Ливорно или Санкт Паули?! Мале су шансе. Али Аргентинац – четник?! Постоји ли ишта чудније? Да није јерусалимски рабин ватрени навијач КД Палестино?
Годину дана по именовању, кад су у Србији уместо набујалих усева ту улогу играле
реке, папа је пред собом имао „свеца“.
Сан Лоренцо је у финалу Лиге шампиона Јужне Америке, чувеној Копа Либертадорес,
познату парагвајску Академију, Клуб Насионал из Асунсиона, спустио на ниво основне
школе, оправдавајући статус једног од 100 ФИФА Класик клубова.
Уместо пута око света, награда је била путовање првом човеку Ватикана, који је рекао
да је тадашњи владар јужноамеричког клупског фудбала „део његовог културног идентитета“.
Луиса Армстронга нема већ четири деценије, али зато фудбалски саксофон, на радост најпознатијег навијача, и даље испушта звук у част Свеца који маршира…
Драган Стојић: Фудбалски амандмани – фудбалско – политичке приче (друго
издање, Exyufudbal, 2022)
Наслов, опрема: Хронограф
