Драган Стојић: СОКО НА СРПСКОМ КРСТУ

Док Русима нико не сме такнути Дон и сећање на Бородинску битку, Енглезима суверена и фудбал, Јерменима Ечмиадзин и хачкаре, Србима су уништавали и отимали све, а они су опростили, много тога и заборавили : Јасеновац и Јадовно, “пасја гробља“, матуру “положену“ пред стрељачким водом у Крагујевцу, њиховом крвљу окречену “жуту кућу“, спаљене и срушене богомоље.

СПЦ у Црној Гори

Историјски преглед борбе за опстанак светосавља и СПЦ у Црној Гори “Моли Бога да војују храбро, да свакад штите част витешку, да увек бране веру Христову, а ако то не чине – боље да пропадну, нек им ни трага не буде на свету.“ (Н. Гогољ – “Тарас Буљба“)

Док Русима нико не сме такнути Дон и сећање на Бородинску битку, Енглезима суверена и фудбал, Јерменима Ечмиадзин и хачкаре, Србима су уништавали и отимали све, а они су опростили, много тога и заборавили : Јасеновац и Јадовно, “пасја гробља“, матуру “положену“ пред стрељачким водом у Крагујевцу, њиховом крвљу окречену “жуту кућу“, спаљене и срушене богомоље.

Дешавало се да по завршетку наведених сатанских пирова немају ништа, а ипак им остане нешто – Српска православна црква, сторучица која није мајка него Мајка, верска организација у коју се заклињу и атеисти, док је већини људи у Црној Гори, па и великом делу припадника црногорског народа, више од тога – темељ и кров настанка, опстанка и трајања света окренутог ка истоку.

Управо зато су с друге стране, западне, касније са свих страна,током претходна два века стизали булдожери прозелитизма, буре и олује унијатства, идеолошке диктатуре, мада су често извођачи радова и усмеривачи ветрова били “укућани“.

На почетку беше поветарац. Свега неколико месеци после међусобног признања Црне Горе и Папске државе (претеча Ватикана) 1887. године бискуп Јосип Јурај Штросмајер, започео је, инсистирајући на ставу да је црногорски суверен наклоњен зближавању с државом Римокатоличке цркве и регилијском братству, “изливање“ прстена намењеног православцима, а то су у земљи књаза (од 1910. краља) Николе Петровића I били Срби, пошто црногорска национална свест у то време, објективно гледајући, није била изграђена.

Акција је текла, мало по мало су, прво декларативно, а затим практично, каменчићи са дотад строго ортодоксних ловћенских стена полако откидани, а удаја кнежеве ћерке Јелене за потоњег италијанског суверена 1896. године, што је изискивало промену вероисповести младе, представљали су најаву правог одрона на конфесионални идентитет државе, владара, народа и ауторитет дотад неприкосновене Српске православне цркве.

Вазнесена довољно високо да је не могу повући у амбис, натерати је да се одрекне себе, СПЦ је, за разлику од династије Петровић, остала, опстала, издржала притиске, испратила аустроугарске окупаторе из Црне Горе 1918. године.

Застава слободе вијорила се кратко. Наизглед лукративна политика југословенског монарха Александра I Карађорђевића, идеолошки обојена југословенством, допринела је да од Хрвата и римокатоличког клира у јужнословенској државној заједници буду створена српска браћа, да би се само неколико дана по окупацији земље они показали као браћа по матери, Српску православну цркву ће, упркос склопљеном Конкордату 1935, третирати као злу маћеху, а испод крста ће, како је то у наслову своје књиге формулисао Ратко Дмитровић, ставити криж.

Делујући синхронизовано са италијанским окупатором, који је у јулу 1941. нацртом Статута Црне Горе предвидео постојање аутокефалне Црногорске православне цркве, словенска браћа крећу у кидање светосавских нити. Керубин Швегић, дипломата НДХ, исте године недипломатски током посете Италији окривљује Русију за промену националног и верског идентитета живља у Црној Гори, наглашавајући да су Црногорци: “… били и Хрвати и католици до пре пар вијекова. Гледе сербства, то је политичка творевина Руса… “

Пошто ни друга окупација није сломила светосавље, на ред је дошла и трећа. И под “црвенима“ се на СПЦ спустио мркли мрак. Тако је, на пример, као својеврстан увод у рушење српске црквене хијерархије и светилишта попут Његошеве капеле, рушено и људско достојанство њених припадника. Масовним егзекуцијама, попут оне почињене над тадашњим митрополитом црногорско–приморским Јоаникијем и свештеницима заробљеним у Словенији, комунистичке власти су показале чему СПЦ и верујући народ може да се нада.

Неки од њих су имали среће, па су прошли “само“ кроз процес срамоћења.

Тако је јереју Николи Ђурђевићу у 1. децембра 1951. онемогућено да обави сахрану преминуле жене, јер је, по наређењу комунистичких власти, морао да присуствује партизанском маршу!?!

Што је човек био више позициониран у црквеној хијерархији, то је режим бивао суровији. Први човек црногорско–приморске митрополије СПЦ Арсеније (Брадваревић) осуђен је 1954. на вишегодишњу робију само зато што је негодовао због привилегованог финансијског статуса огранка Римокатоличке цркве у односу на митрополију на чијем је челу био, супротављања забрани ложења бадњака, а инкриминисан је и за (наводно) непоштовање организација попут Народног фронта и Народног одбора. Додатно понижење представљала је обавеза да свој животни простор током робијашких дана чисти голим рукама!

Знајући да ни молбе, а камоли претње и егзекуције, за одрицање од својих верских идеала неће имати ефекта код људи, барски надбискуп Александар Токић је 1956. године “замолио“ Светог Василија Острошког да православце ‘дозове памети’, записавши у спомен књизи приликом посете Острогу: “ … а ја од тебе тражим да црногорски народ иде твојим путем (ка) црквеном јединству (с Ватиканом – прим. Д.С)…“, пошто је, наводно, овај светац током овоземаљског живота био присталица уније.

Да и крај може представљати почетак доказ је одлука локалних власти на Цетињу крајем 1960 –их, тачније 1968, о рушењу Његошеве капеле и градњи маузолеја на истом месту. “Братска“ подршка је стигла, а одакле би друго, него из Хрватске, јер је на негодовање СПЦ одговорио један од двојице највећих црногорских усташа Савић Марковић Штедимлија, који је 1970. текстом у Вјеснику успео да споји неспојиво и помири непомирљиво: сами српски, антикомунистички емигранти су се зачудили његовој тврдњи да су четници и љотићевци највећи противници рушења богомоље. Другови из цетињске управе су подржали његов став, с тим што су то учинили на много оштрији начин саопштавајући да је “проширење СПЦ на Црну Гору био и остао акт насиља.“

Издржала је Црква и овај хладан талас, но, пар деценија доцније плима антицрквене, што у преводу значи антисрпске, хистерије добила је на снази.

Ново време, оно пред и током распада Титове Југославије, донело је и нове борце против Српске православне цркве и модерне методе борбе, овога пута гарнирану политичким плурализмом.

СПЦ у Црној Гори

У Хрватској је српски народ обрисан из устава, а у Црној Гори је кренуо процес брисања светосавског идентитета.

Окупљени око Либералног савеза Црне Горе (ЛСЦГ), Србима изразито ненаклоњеног политичког субјекта, последњег месеца 1990. покрећу питање независности српских епархија у Црној Гори и оснивају “Одбор за обнову (како су они то формулисали, “вртање“ ) аутокефалне Црногорске православне цркве.

Током развијања организационе структуре, чланови и подржаваоци организације постали су и актери обрачуна с присталицама СПЦ. Свега пола године од оснивања, на Петровдан 1991, испред Цетињског манастира, који је до данас остао под окриљем Српске православне цркве, десио се жесток сукоб две стране, одјекивали су и пуцњи, више лица је завршило с тежим повредама.

На српску страна стала је 1992. и 1993. године Московска патријаршија (Руска православна црква), коју за Црну Гору везује податак да је у Санкт Петербургу 1833. Петар Други Петровић Његош устоличен за црквеног поглавара Црне Горе, негирајући да је у тој земљи икад постојала независна православна црквена организација, додајући да иза стварања ЦПЦ осим ЛСЦГ стоје поједини Албанци и комунисти.

Српским православцима је подршка стигла из Евроазије, а црногорским аутокефалистима први “поглавар“ из Северне Америке.

Антоније Абрамовић, некадашњи калуђер по други пут је стао уз расколнике. Први пут је то учинио у време кад су се северноамеричке епархије одвојиле од СПЦ. Ноћ између 31. октобра и 1. новембра 1993. Абрамовић је проспавао са звањем верског вође Црногорске православне цркве, пошто га је устоличила група присталица на народном збору на Цетињу. После рашчињења и екскомуникације наводно се покајао и покушао да дође до патријарха српског Павла (Стојчевића), међутим, до смрти 1996. године у томе није успео.

Његов наследник Мираш Дедејић доказ је да је танка линија између љубави и мржње. Тамо где је било тешко истицати припадност српском народу 1991, у Италији, у изјави листу Пополо везаној за сукоб са Хрватима истиче: “говорећи као Србин желим да се постигне трајни мир…“, да би осам година касније, приликом напада на ученике Богословије и свештеника Драгана Станишића, усликнуо: “ Вежите и побијте ту српску пашчад!“.

У међувремену је, 1998. године, годину раније рашчињени “слуга“ Цариградске патријаршије, кога оптужују да је током службовања у Италији наводно водио живот недостојан клирика, на исти дан кад и његов претходник (31.октобра) на Цетињу од стране својих пријатеља, такође рашчињеног римокатоличког свештеника Антонија де Роса, о чијим гресима у приватном животу је писао и лист Манифесто, и сабрата по екскомуникацији из Бугарске православне цркве Пимена рукоположен као митрополит аутокефалне Црногорске православне цркве Михајло.

Црногорска власт на челу с Милом Ђукановићем, који је на изборима 1997. уз отворену подршку митрополита црногорско–приморског СПЦ Амфилохија (Радовића) победио просрпски оријентисаног противкандидата Момира Булатовића, остала је глува на апеле да реагује, иако је сам Ђукановић, један од најзаслужнијих људи што су Црна Гора и Србија током санкција успевале да дођу до основних роба неопходних за функцинисање нормалног живота (нафта и слично) још увек поштовао Српску православну цркву и третирао је као једини канонски утемељени православни црквени субјект у Црној Гори.

Да се у полицијској станици не лупају само штамбиљи на возачке дозволе, но на оснивачке акте, доказ је и регистрација Црногорске православне цркве 17. јануара 2000. године, кад је групи грађана баш на том месту на Цетињу омогућено озваничење ове невладине организације. Ђукановић у децембру отворено стаје у заштиту ЦПЦ, замерајући у писму српском патријарху Павлу (Стојчевићу) што је чланови СПЦ називају сектом.

Оног тренутка кад је на Бадње вече 2002. године као нешто нормално пропраћена порука једног члана Дедејићеве организације (као цркву је не признаје ни једна канонски постојећа помесна православна црква): “кад поћерамо овај измет, ове србијанске Цигане с наше земље, ложиће се црногорски бадњак“, будућност односа црногорске државе с једне и СЦП и њој оданог народа с друге стране беше унапред видљива, а божићна честитка из 2004. у којој Мило Ђукановић, тада у својству председника Владе ЦГ, прво овај хришћански празник честита припадницима ЦПЦ, а тек у наставку онима чији су духовни домови богомоље Српске православне цркве, практично и званично, институционално наставља процес верске “десрбизације“ Црне Горе.

СПЦ у Црној Гори
Драган Стојић

Литије из 2019/20. показују да је у питању паклено тежак посао, јер је СПЦ дубоко утемељена у идентитетски и културолошки образац Црне Горе.

Српска духовна слика је, по свему судећи, чврсто урамљена у црногорски рам. Многи ће рећи – вечно.

Извори:

• Раковић Александар: Црногорски сепаратизам (Catena mundi, Београд, 2019)
• Марко Марковић: Од љубави до мржње /сумрак српско – црногорског заједништва) (Легенда, Чачак, 2009)
• Јован Јањић: Српска црква у комунизму и посткомунизму 1945-2000 (Вечерње новости, Београд, 2018)
• Николај Гогољ: Тарас Буљба (Делфи књижаре, Београд, 2021)

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.