Софија Јовановић је стала пред мајора: Нећу пешкир, ХОЋУ ПУШКУ, а ако посустанем или се уплашим, УБИЈТЕ МЕ

0

„Хоћу пушку и ратни распоред! Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме… Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће“, гласиле су речи заборављене хероине Балканских ратова и Великог рата Софије Јовановић пред војном комисијом за време Првог балканског рата.

софија јовановић
Софија Јовановић, Српска Јованка Орлеанка / Фото: Wikipedia

Рођена у Београду 1895. године, у породици тадашњег познатог београдског месара Јовановића, који је имао само једну жељу – да има сина. Иако му та жеља није услишена, време је показало да је из ове куће у Душановој улици на Дорћолу ипак један јунак остао у аманет као понос будућим поколењима.

Српска Јованка Орлеанка

Софија је била матуранткиња када је избио Први балкански рат и захваљујући својој решености, упорности и храбрости, постала је прва жена борац у српској војсци. Њено јунаштво исказано у борбама на Црној Чуки и Вељој глави донели су јој прва одликовања, па и насловницу и озбиљне хвалоспеве у иностраној штампи тог доба – 1912. године она се нашла на насловним странама париског Малог журнала. Уз слику је ишао и опис „српска Јованка Орлеанка“.

Да ће од ње бити велика хероина могло се наговестити кроз разговор и тест који је обавила пред комисијом Народне одбране, која у први мах није желела да је пусти на борбене линије него је желела да је расподели као болничарку, о чему је писао и Антоније Ђурић у својој књизи „Жене Солунци говоре„.

Пријавила се Народној одбрани, али тамо нису хтели ни да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње. Вратила се покуњена, али је сутрадан опет дошла. Кад је угледа један мајор, рече:

– Којим добром, девојко?

– Хоћу пушку и ратни распоред! Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме… Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.

– Добро, девојко! – рече јој мајор. – Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима.

– Хоћу пушку! – поновила је. – За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!

Нису имали куд: примили су је.

Одликовања и одбрана Београда

Из Балканских ратова изашла је с одликовањима, а то се наставило и кроз њен ангажман током одбране Београда у „Великом рату“, али и у каснијим данима рата.

У ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник битке у којој је разбијен аустријски десант на Београд. У саставу Сремског добровољачког одреда командовала је првом групом српских бораца која је прешла преко Саве у Срем да извиди непријатељске положаје и пресече телефонске жице до Земуна. Такође, учествовала је у биткама на Дрини и Колубари.

Била је једна од оних која је преживела повлачење преко Албаније, а раме уз раме са својим саборцима учествовала је и у пробоју Солунског фронта. За време ратовања била је више пута рањавана, те је чак остала без једног дела стопала.

софија јовановић
Фото: Wikipedia

13 одликовања за херојство

За своје херојство и јунаштво Софија Јовановић је добила 13 одликовања, чиме је постала жена са највише медаља у „Великом рату“. У миру је нашла и свог животног сапутника, саборца из рата, Тихомира Крсмановића. Преминула је у Београду 1979. године у 84. години и сахрањена је на Новом гробљу уз све војне почасти.

Говорећи о својој прабаки у интервјуу за Новости, драматург и редитељ, Сања Крсмановић Тасић, описала је како се она понашала по завршетку рата, али и како је гледала на оно што је наступило у миру.

– Бака је била права дама. Поново је обукла хаљине и високе штикле, не знам како је то успевала без половине стопала. Посветила се кући и није тражила никакве повластице. О рату није причала осим да је био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини. Није очекивала да јој отаџбина за проливену крв плати на било који начин. Била је разочарана салонским ратницима, који су се после рата лактали за привилегије. Тако је српска Јованка Орлеанка остала заборављена, нарочито после Другог светског рата. Када је умрла, у наслеђе сам добила 13 ордена, пажљиво умотаних у чипкасту белу марамицу – рекла је она у интервјуу за Новости.

Оно што ставља сенку на херојство Софије Јовановић јесте наша небрига за њен лик и дело. Наиме, данас на подручју читавог Београда она нема споменик. Пре неколико година дошло се на идеју за покретање петиције да се Француска улица у центру Београда преименује у улицу Софије Јовановић. На томе се и стало.

Хронограф / С.Р. Блиц

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.