На локалитету Шанчина до сада је отворено 12 сонди, чија је површина око 220 метара квадратних.
Археолошки локалитет Шанчина у селу Десић, надомак Шапца, једно је од највреднијих налазишта у Србији које припада бакарном добу, односно култури енеолита. Реч је у периоду од 4.300. до 4.000. године пре нове ере, а код нас је локалитет постао познат шездестих година прошлог века.
Музејски саветник Народног музеја у Шапцу Момир Церовић за Телеграф.рс објашњава да је овај локалитет био познат и пре неколико деценија, али да се недавно наставило са истраживањем овог значајног налазишта, те да се дошло до веома интересантних сазнања.
– Године 2017. смо покренули пројекат истраживања. Локалитет је познат од пре пола века, тачније 1967. године када су била прва сондирања на том локалитету, а које су радили покојни колега Миливоје Васиљевић из Народног музеја у Шапцу и Војислав Трбуховић из Археолошког института у Београду. Они су тад отворили малу сонду, од око четири пута два метра и констатовали да се тај локалитет везује за једно насеље изнад њега, свега 500 метара даље. Ипак, остало је недефинисано која је била функација тог објекта.
Тренутно, на локалитету је отворено 13 сонди укупне површине више од 250 метара квадратних. Како наш саговорник наводи, Шанчина је било јако добро брањено земљано утврђење.
– Прва асоцијација на утврђење јесте нека фортификација која има војни карактер, али испоставило се да је овде то нешто друго. Највероватније се ради о неком праисторијском светилишту. Имамо јасне показатеље из ког времена потиче. Зимус смо радили такозвано апсолутно датовање. Оно што смо претпостављали, сада је јасно, научно доказано, а то је да је у питању бакарно доба или енеолит. Дакле, период који следи после винчанске културе и каменог доба – наводи Церовић и додаје да мале димензије простора иду у прилог тези да се радило о светилишту.
– То је простор од свега 25 метара пречника. Реч је о кружном објекту, са једним огромним шанцем око тог централног кружног објекта у виду неке заравњене купе. Дакле, тај шанац је дубок близу шест метара, па около њега иде други земљани бедем који је очуван до висине од око четири метра, тако да све скупа представља једно моћно утврђено место, али не у смислу војног утврђења, него, највероватније неког светилишта. За то време, био је то озбиљан грађевински подухват. Често пута се нашалим па кажем да је ништа мање озбиљан од египатских пирамида, јер су баратали са каменим алаткама, будацима направљеним од рожине уловљених дивљих животиња, уместо лопате су могли да користе плећку од неке уловљене животиње и друго.
На крају, Церовић подсећа да је овај локалитет право благо и раритет на нашим просторима.
– Ми у Србији за сада не знамо за још један локалитет таквог типа, тих димензија, тако моћно заштићено и брањено. То све говори о значају овог објекта за некакву ширу друштвену заједницу која је у то време живела. Тамо, поред палисада и ровова имамо и одређени број покретних археолошких налаза. Једна од индикација да се ради управо о светилишту јесу недостаци остатака хране који би указивали да се ради о неком трајнијем боравку на том месту – додао је Церовић.
Пројекат је шесту годину заредом подржан од Министарства културе Републике Србије.
Александар Поповић, Телеграф
