Запамтила је историја фанатичне комунисте, забележила је и имена њихових радикалних противника, било је и много конвертита – оних који су се прво клели у ‘’црвене’’ идеале, да би после извесног времена комунистичку идеологију нападали као тоталитарну.
Борис Јељцин је био посебан, јединствен. Иако члан Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС) из младости, суштински је одувек презирао партију чији је део био. Притом, чињеница да је био склон насиљу (као ђак је наставници немачког језика забо грамофонску иглу под седиште на столици, а себи у груди маказе пошто је смењен с функције крајем осме деценије прошлог века) и неочекивано драматичним одлукама које је доносио, довеле су Русију 1993. на праг грађанског рата. Штавише, тај праг је крваво прескочен жестоким, на срећу краткотрајним, оружаним сукобом председника и Врховног совјета Русије.
Увертира у све што ће се касније догодити био је његов разлаз са партијским главешинама док је стајао на челу московског огранка КПСС 1987. године, због чега је постао унутарстраначки дисидент, пошто је редовно упућивао негативне критике на њихов рачун и оспоравао исправност устаљене политике, што је резултирало сменом са функције овог бунтовника .
Међутим, тај потез уместо да доведе до пада његове популарности, изазвао је супротан ефекат, тако да је „демократски комуниста“, како је себе називао, 1989. доспео до места у Конгресу народних депутата (КНД), уз од њега изабрани Врховни совјет (веће), главној управљачкој институцији тадашњег Совјетског Савеза.
Припадник групе либералних депутата (народних посланика) залагао се за демократизацију друштва и увођење тржишне економије. Једноставно речено за капитализам, чиме се додатно удаљавао од устаљених економских начела које је бранила владајућа странка највеће државе на свету. Заступао је и став да руска федерална јединица треба да формира сопствену армију.
Наредне године је, уз подршку групе изборног блока „Демократска Русија“ , изабран и у парламент тадашње РСФСР (Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република/ Руска Федерација), онда и за челног човека њеног Врховног совјета, док је „из сенке“ као потпредседник деловао његов саборац, Чечен Руслан Хазбулатов. Упркос томе што реалан живот није стрип, њихов однос у годинама које су уследиле је личио на борбу Таличног Тома са сопственом сенком.
Политичар из Букте је незаустављиво напредовао, (не)очекивано је иступио из чланства КПСС, усвојена је Декларација о суверенитету Руске Федерације, чиме је простор за оштрију конфронтацију са централним комунистичким властима био проширен.
Већ почетком следеће године је опредељење Руса личило на потезање конопца, организоване су демонстрације пројељциновске с једне и просовјетске (прогорбачовљевске) опције с друге, а упечатљиве пароле су биле : „Јељцин да, Горбачов не!“ и „Банду Јељцина на суд!“.
Већина се определила за Јељцинов курс, референдумска одлука у марту 1991. о подршци очувању Совјетског Савеза (СССР) је била декларативна, јер ју је суштински неутралисао потврдан одговор чак 71,4% руских бирача кад је реч о увођењу председничке функције у њиховој федералној јединици, па је удаљавање од совјетске државе и њеног законодавног система попримило шире размере.
Кад је у јулу исте године Борис Николајевич безмало двотрећинском већином гласова бирача победио на првим слободним изборима у историји Русије, промовисавши у потпредседника Александра Руцкоја, лидера групације „Комунисти за демократију“, пилота, ратног ветерана из времена совјетске војне интервенције у Авганистану (1979 – 1989), било је јасно да ће његова политичка звезда сијати, а да ће се угасити она у коју су се уздали подржаваоци просовјетске линије.
Потпуну дезоријентацију ривали уралског политичара показали су наредног месеца, кад је група названа Државни комитет за ванредно стање (ГКЧП) покушала да сруши и Јељцина и Горбачова, који је сматран недовољно способним да спаси СССР смрти, али је овом конгломерату састављеном од људи из војних, безбедносних и политичких структура недостајао дефинисан циљ – спас Совјетског Савеза или пуко преузимање власти, па су поражени и завршили су иза решетака. Народ, политичке и војне снаге су више веровале председнику Русије и Хазбулатову, тако да потпредседник Руцкој, оснивач оружаног одреда чији је циљ био одбрана воље већинске, Јељцину одане Русије, није имао прилику да демонстрира своју војничку вештину.
Изгубљену утакмицу поражена страна платила је губитком „свих бодова“, пошто је руски председник експресно усред Врховног совјета потписао указ о обустављању деловања „филијале“ КПСС у Русији, а иста судбина задесила је КПСС, на крају и сам Совјетски Савез, коме је смртна пресуда изречена на самом измаку 1991. године.
Цену, у том тренутку још увек ниску, после августовских тријумфа, неочекивано је платио и Руцкој, јер му Јељцинова екипа као „реформисаном“ комунисти није веровала, па је изостао позив на славље поводом победе над „правим“ комунистима. Био је то почетак краја њихове сарадње.
У јесен 1991. Борис Николајевич de facto постаје нови руски цар, уз председничку дужност преузима и функију председника владе, мада формално, јер је главну оперативну улогу у вођењу политике овог огранка извршне власти имао прозападно оријентисани либерал, потпредседник Владе Русије Јегор Гајдар, а напредовао је и Руслан Хазбулатов, који је заменио Јељцина на челу руског Врховног совјета.
Русија у магли: економска пропаст и буђење плурализма
У најави реформе, у пракси катастрофа.
Још увек спремни на компромис, депутати су у децембру властима дали одрешене руке у спровођењу реформи до краја 1992. године, али је епилог економско – финансијске „шок – терапије“ завршен смрћу пацијента. Захват су осим руских власти обављали ММФ и, као саветник, чувени Џефри Сакс.
Русија је готово истог дана по почетку одбацивања државног руковођења привредом почела личити на Србију из Милошевићевог и постмилошевићевог периода.
Нови закони о слободном формирању цена већ у првим месецима 1992. резултирали су растом ионако огромне инфлације, па је, на пример, со заиста била вреднија од злата, јер је коштала 100 пута више него до тада, под руку јој је ишло и сиромаштво, незапосленост, пљачкашка приватизација, сви наведени елементи створили су неиздрживу тензију на политичкој сцени, самим тим и у целом руском друштву.
Јељцин је вештим маневром себе ослободио обавезе вршења премијерске функције у марту 1992, Гајдар је остао на ветрометини, није прихваћен у парламенту као кандидат за првог министра, но, демонстрирао је жилавост и још неко време је играо битну улогу у вођењу државе.
Вестернизација и ослањање на „младе лавове“, који ће Русију повести у светлу будућност засновану на вредностима западног света, шефу руске државе донели су разлаз са неким од највернијих сарадника. Довољно је споменути да је прво Руцкој, а од априла 1992. и Хазбулатов бивао све удаљенији од дојучерашњег саборца.
Осим економско – финансијског, страначки живот је такође у ходу пролазио кроз реформе. Од некадашње хомогене комунистичке породице издвајала су се „деца“, нека мање – више задржавајући изворни курс, друга потпуно окрећући леђа, једна сарађујући или подржавајући режим, друга постављајући препреке Јељциновом естаблишменту.
Од фебруара и Конгреса грађанско – патриотских снага Русије, Руског националног сабора, противнички опредељених према режиму, кренуо је талас прекомпозиције и позиционирања на плуралистичкој прузи Русије.
Супротстављање владајућим структурама кренуло је тиме што је у орбиту избачен Грађански савез, чији део је била и новоформирана Руцкојева Народна партија Слободна Русија, затим снага сверуског јединства оличена у Општенародном сабору (РОС) под диригентском палицом Сергеја Бабурина, плус остале новоосноване странке, а то је био нови тренутак за младу и још увек крхку демократску земљу, па је остало на времену да покаже колико је само друштво спремно и способно да се избори за нормалан пут у будућност.
Јељцин се одржавао на таласу полако гашене антикомунистичке хистерије, али је Конгрес народних депутата све више бивао у рукама опозиције, која се уједињавала током године, стварајући (не)формалне коалиције националних, новокомунистичких и либералних снага, чему у прилог иду подаци да је антијељциновска депутатска група Руско јединство држала 30 – 40 % мандата, а рачунајући све представнике народа у парламенту однос снага је током године био отприлике 2:1 у корист опозиције.
Како се назирао крах Гајдарових реформи, тако је и опозиција постајала све јача и уједињенија, а у јесен 1992. је хомогенизација појачана формирањем вишеслојног Фронта народног спасења,одмах забрањиваног од стране власти.
Ипак, још неколико месеци је одржана каква таква стабилност, избор нове владе на челу са нама добро познатим Виктором Черномирдином концем године, давао је наду у национално помирење, а онда се од марта 1993. године све почело рушити.
Тамо где се влада декретима, обично не цветају руже, а да ни висибабама баш није пријало у Русији се осетило на преласку из зиме у пролеће пре 27 година, јер је Борис Николајевич противуставним указом развластио КНД и Врховни совјет, кажњавајући их због одбијања да њему и влади изнова одобре наставак реформи.
Осим народних представника, који су контрирали неуспешним покушајем да опозову Јељцина, Уставни суд је такође ‘’ставио рампу’’ на овај указ, па је компромисно решење гласило: референдум о подршци председнику и његовој политици. И Руцкој је дојучерашњем политичком сабрату рекао „не“, нешто налик провалији је полако ископано између њих двојице. Истоветно је поступио и Хазбулатов. Уосталом, и он је био председник, само Врховног совјета.
Зато је народ шефу државе на референдуму рекао „да“’. Подршка Јељцину указало је 58,7 % изјашњених. У преводу, већини је било добро, па се народ изјаснио за корачање Русије дотадашњим путем.
Но, нешто велико се током кризе у марту „иза брда ваљало“. Црвенило се политичко сунце, полако се пробијајући кроз облаке. Полутајно, како су често радили кроз историју свог постојања, руски комунисти су се вратили на сцену. Подржани од стране, у међувремену са робије ослобођених, „гекачепеоваца“ Генадија Јанајева, Анатолија Лукјанова и других, уз „амин“ Уставног суда, Комунистичка партија Руске Федерације (КПФР) са Генадијем Зјугановим на челу осујетила је покушај власти да јој онемогући (поновно) деловање.
Мада се руски комунисти из новије ере прилично разликују од својих другова из прошлости, из других држава такође, што су касније доказали истицањем православне иконе, присуством црквеним обредима, јер су многи од њих, за разлику од богохулних „црвених“ од бивше Југославије, Кине и других земаља ипак истински верници своје Православне цркве, за Јељцина су они представљали рецидив прошлости, тако да му је још један терет натоварен на ионако ослабљена леђа.
Уместо актуелних, страдао је бивши комунист, потпредседник Руцкој, јер му је одузет део припадајућих привилегија. Ништа боље нису прошли ни „првомајци“, пошто су на Празник рада „радиле“ справе органа реда и скуп је онемогућен.
Напетост је расла из месеца у месец, из дана у дан, кад се стигло до минута трагедија је била неизбежна.
Лето је, колико то руска клима дозвољава, било врело. Док се друго годишње доба полако опраштало од 1993, Руцкој се почетком септембра, одлуком њему надређеног, опростио од функције другог човека Русије. Уз све „грехе“, месецима пре смене је указивао на корупцију и криминал.
Јесен је смењивала лето, а руски политичари једни друге, док је народ патио.
Историјским Указом број 1400 названим „О етапној уставној реформи“, противно тада важећем највишем правном акту земље на чијем челу је био, Јељцин у последњој декади деветог месеца на календару распушта Конгрес народних депутата и Врховни совјет, успостављајући својеврсни председнички апсолутизам, расписује изборе за модификовани парламент састављен из два дома (Савет Федерације и Државну думу), уз истовремени референдум о прихватању устава чије је одредбе користио иако је тај документ још увек имао статус предложеног највишег акта и није био на снази!?
Одговор је био жесток, мора се признати уставан! На предлог Врховног совјета, КНД смењује Јељцина и на његово место именује Александра Руцкоја. Политичка муниција испаљена је са обе стране. На несрећу, неколико дана касније чули су се фијуци бојене муниције.
Курск у Москви
Комунисти су, бар формално, већ били у мањини кад је заступљеност у КНД била у питању, али су њихови „деривати“ и даље водили главну реч. Мада је министар одбране Павел Грачов трвдио да су оружане снаге лојалне председнику државе, војска је пре ескалације кризе, према анкетама, већински стајала уз Руцкоја, самим тим и уз Врховни совјет, али је истраживање поверења грађана током овог сукоба дало другачије резултате: Јељцину је поверење поклонило 19 % испитаника, Врховном совјету 7, остатак, тачније огромна већина није желела да се сврста ни на једну страну.
Све је указивало на тешку партију шаха, а пиони су, на несрећу, били људи.
Руцкој је поново стао пред оружану формацију у политичкој бици, међутим, овога пута да би је упутио против Јељцина, јер је Добровољачки пук Врховног совјета бранио опозицију.
Да сила Бога не моли осетио је и поглавар РПЦ Патријарх Алексије II, његова посредничка улога није дала дугорочне резултате, сукоби између присталица Врховног совјета (ВС) и снага безбедности, блокада ВС, указивали су на долазак новог крвавог руског октобра сличног оном из 1917. године (по новом календару би то била новембарска побуна), с том разликом што су 76 година после Октобарске револуције комунисти и њихови парламентарни партнери били у другачијем положају.
Кад се чинило да ће антирежимски демонстранти сломити отпор чувара реда и ослободити из опкољеног Белог дома своје представнике, најистакнутије личности већинског дела опозиције повлаче погрешан потез.
Није изненађење што је Руслан Хазбулатов командовао јуриш на „градску кућу“ и ТВ центар Останкино, он је ипак био само политичар, али да тако непромишљену заповест изда човек с ратним искуством – Руцкој – заиста је било неочекивано.
Епилог јасан. Прва жртва у редовима полицијске јединице „Витез“, која је бранила Останкино, значила је почетак краја покушаја да се Јељцинова власт пошаље у апсолутну опозицију.
Смрћу Николаја Ситникова потписана је смртна пресуда протестантима, а политичка њиховим представницима.
Рафали у масу, потом тенковски напад армијских снага на зграду Врховног совјета, иако су, као и припадници полицијских формација, невољно учествовали у сукобу (неки су и одбили) чак и нису били најтрагичнији део братоубилаштва.
Ова крвава утакмица имала је и своју публику. Са безбедне удаљености маса људи је навијала за сваки нови плотун, прослављајући поготке који су руску „Белу кућу“ бојили у црно.
Из перспективе власти је изгледало да „нису џабе кречили Бели дом“, пошто су измучени и уплашени Хазбулатов и Руцкој „са рукама на потиљку’’ окончали шаховски меч на црно – белом пољу политике, потом и у затвору, из ког су изашли после четири – пет месеци на основу амнестије.
Како обично бива, погрешни ред коцкица у мозаику сложен је уз велике жртве. Наводно је страдало нешто преко 140 људи, мада сведочења говоре да је број страдалих неколико пута виши.
Ако је веровати Кирсану Иљумжинову, председнику федералног субјекта Руске Федерације Републике Калмикије, неуспешном посреднику у окончању крвопролића, човеку који је тврдио да су га привремено отели ванземаљци, убијено је више стотина лица.
Познати сценарио: вечити шах
Крај трагедије по најчешће виђеном сценарију окончан је дипломатски. Обе стране су признале кривицу, проглашена је национална жалост, забрањени су опозициони медији, а коначног победника, ако се после свега тако могло рећи, одлучили су парламентарни избори и референдум о новом Уставу Руске Федерације.
Практично све оно што је председник Јељцин одредио септембарским указом.
Исцрпљени, осиромашени и разочарани народ казнио је обе стране, успут и треће.
Фаворизовани Грађански савез се поцепао по линији: за Јељцина односно за Совјет, па је ЛДП, али не Чедомира Јовановића но ексцентричног Владимира Жириновског неочекивано забележио процентуално најбољи резултат, међутим, због изборног система освојио исти број мандата као и главна режимска листа ‘’Избор Русије’’ Јегора Гајдара (64), док је Комунистичка партија РФ скупила подршку довољну за 42 мандата у Думи.
Више разлога за задовољство имали су Јељцинови противници, јер су режимске листе у збиру лошије прошле од опозиционих, тако да су, рачунајући оружани конфилкт, дозволиле да ривал стигне до ремија, а све до председниковог повлачења из политике у смирај 1999. године, између њега и народних посланика је игран „вечити шах“.
Да први човек Русије не изгуби контумацијом, заслужни су резултати изјашњавања о предлогу Устава.
Касније анализе Јелене Лукјанове и Пројектне групе за права човека Александра Собјанина показале су да саопштени (никад званично објављени) резултати нису били баш „најчистији“, да предлог Устава није прошао пошто га је подржало мало више од 40 % изјашњених, али је Изборна (Референдумска) комисија рекла супротно, те је по њиховом нешто више од 58% Руса с правом гласа у архиву послало дотад важећи највиши правни акт земље, а руске политичаре у даље поделе и међусобна оспоравања.
Први чин политичко – економске историје нове Русије је тиме окончан.
Чињеница је да је догађаје у Русији у последњој деценији прошлог века било далеко лакше посматрати са стране, са дистанце још објективније, па се обема странама мора признати да су, иако са дијаметрално супротних позиција, идеологија, погледа на свет и система вредности, желеле добро Отаџбини.
Опозиција је деловала у страху од наглих промена, поучена углавном болном транзицијом политичког и економског система у новонасталим државама бившег Источног блока, губитка статуса Русије као најважније карике некад моћног Совјетског Савеза, док је Јељцин, по природи ствари као „газда још увек недовршене куће“ имао тежи задатак.
Притисци са Запада оличени у захтевима за радикалну демократизацију руског друштва, прелазак на ригидни облик капитализма, терет тајкунизације, пуштање пробних балона у односу на целовитост територије (иницијатива са оне стране „баре“ да се прода Сибир, предлог Збигњева Бжежинског да се Русија подели на три дела, сепаратистичке тенденције у Чеченији (од 1994. и рат), Ингушетији, Татарстану, Дагестану…), нису му омогућавале велики маневарски простор.
Уласком у ослободилачки Други чеченски рат (у првом је РФ поражена) пред крај последње године његовог мандата, довођење на власт Путина, сачувана целовитост државе, бар донекле, ако не и у целости, његово име уписују можда не златним, али свакако видљивим словима у историју Русије.
Ваљда се због свега тога, како рече Фјодор Тјутчев, „Русија умом не може схватити, у Русију се једино може веровати“.
И верујемо!
Део коришћених извора:
Живанов Сава: Русија у време Јељцина (ФПН, Београд, 2002)
Милошевић Ђорђе: Русија на раскршћу (Прометеј, Нови Сад, 2003)
Јељцин Борис: Председнички маратон (БМГ, Београд, 2002)
Медведев Рој: Борис Јељцин – Русија на крају XX века (Службени гласник, Београд, 2009)
