Краљ Петар је 29. августа 1944. године донео указ О. Бр. 881 којим се генерал Драгољуб Михаиловић разрешава дужности начелника Штаба Врховне команде у окупираној Југославији и ставља на располагање министру војске, морнарице и ваздухопловства.
Черчил је 13. априла 1944. информисао краља Петра да ће, уколико не уклони Михаиловића из емигрантске владе, Велика Британија почети да третира југословенског краља и његову владу као сараднике Осовине. Краљ Петар је 29. августа 1944. године донео указ О. Бр. 881 којим се генерал Драгољуб Михаиловић разрешава дужности начелника Штаба Врховне команде у окупираној Југославији и ставља на располагање министру војске, морнарице и ваздухопловства.
Један од значајних скупова Равногорског Покрета, у току рата, био је Светосавски Конгрес на коме је усвојен програм покрета о унутрашњем уређењу нове Југославије. Конгрес је одржан 25. до 28. јануара 1944. године. Сматра се да је конгрес био реакција на учестале потресе у Лондону, како у избегличкој влади тако и у разговорима са Черчилом и другим британским званичницима. Ти разговори су се сводили само на једно питање: како се решити Михаиловића и задовољити Совјете који су већ надирали према западу. Британски премијер је изричито тражио да се Пурићева влада смени и да се на тај начин Британци и Југославија реше Михаиловића. То се коначно и десило: Пурићева влада је распуштена 1. јуна 1944. године и за новог мандатара је именован Др. Иван Шубашић. То је значило коначно склањање Михаиловића са министарског положаја, а да иронија буде што већа, склоњен је главни протагониста анткомунистичке борбе. Централни Национални Комитет, који се састао у јулу, осудио је састављање овакве владе, исказао јој неповерење и прогласио да задржава слободу деловања на терену. Све ове осуде остале су без ефекта.
У току најжешћих сукоба са партизанским снагама, Михаиловић издаје наредбу, 1. септембра 1944. године, у којој се у први план ставља обрачун са комунистима јер се они “припремају да нам донесу ново робство и своју крваву тиранију.“ Михаиловић је увидео да је поновни продор комуниста у Србију био вођен идејом о разарању српства. Ово потврђују његове речи: „Мало им је онај милион који су са усташама побили“. У јеку најдраматичнијих догађаја, Михаиловићевим четницима је дошао удар са стране са које су га најмање очекивали. Удар је дошао од суверена за кога су гинули, чије су име у песмама спомињали и на заставама носили. Био је то 12. септембар 1944. године. Тог преломног дана, краљ се покорио Черчиловим захтевима, несвестан страховитих последица и по Дражу и по војску и по себе.
Када су му прочитали стенограф краљевог говора на Би-Би-Сију, Михаиловић је скинуо своју шајкачу са главе, тек пред поноћ поново ју је узео, подуже гледао у кокарду и коначно је пољубио и отишао на починак. Иако дубоко уздрман краљевим говором, ђенерал Михаиловић је сматрао да „не треба подлећи утицају једног акта који је у комплексу ратних планова ‘наших великих савезника’.“ Његова оданост краљу и држави је била већа од краљеве. Михаиловић је посебно инсистирао на дисциплини, јер „Равногорска револуција не сме бити револуција нереда и убистава, но револуција правде и слободе.“
Под притиском Британаца, у јеку битке за Србију, краљ Петар је 12. септембра 1944. позвао четнике под командом генерала Михаиловића да се ставе под команду комунистичких одреда Јосипа Броза Тита, а оне који то одбију осудио као издајнике који „злоупотребљавају име краља и ауторитет круне“ ради правдања сарадње са непријатељем.
У једном потресном писму Дража Михаиловић је навео: „Најтежи и најстрашнији удар нанео нам је краљ, чијим смо се именом заклињали. Бог и народ нека му суде!“
