Од 12. до 30. септембра 1916. године трајала је накрвавија битка коју је српска војска водила на Солунском фронту, а која се окончала њеном потпуном победом када је заузела Кајмакчалан, 2521 метар висок врх планине Ниџе. Поред војног значаја, освајање Кајмакчалана је имало и огроман морални значај, јер је то био први део Краљевине Србије који је био ослобођен. Крочивши на њега, српска војска je поново ступила на тло отаџбине. Због тога је Кајмакчалан назван и Капијом слободе.
Дајте ми српску војску и добићу овај рат, истакао је једном приликом немачки цар Вилхелм II, током Првог светског рата, што је било велико признање српској војсци за храброст и пожртвованост коју је исказала. Једна од битака која је златним словима ушла у анале српске историје, јесте битка на Кајмакчалану, 1916. године.
Освајање Кајмакчалана је битка на Солунском фронту у Првом светском рату. Учесници битке су биле Краљевина Србија и Краљевина Бугарска. Битка је остала запамћена у историји по великом броју жртава које је претрпела српска војска и по надморској висини на којој је вођена.
Да је Кајмакчалан био значајна позиција говоре и називи: Бугари су га звали Борисов град јер су мислили да је неосвојив, а Срби Капија слободе јер су ту први пут закорачили у своју земљу.
Кајмакчалан је највиша тачка планине Ниџе (2500 метара надморске виине), која се налази између реке Вардара и Островског језера, на јужним границама Северне Македоније према Грчкој.
Историчар, др Милан Ст. Протић, каже да је битка на Кајмакчалану имала два циља:
– Први је био да се олакша офанзива румунске војске, која је месец дана раније ушла у рат на страни савезника, а други, да се онемогуће противничке снаге на том делу фронта.
Битка је трајала три недеље (12-30. септембра 1916), са различитим интезитетом. Терет битке понеле су две српске дивизије: Дринска и Дунавска, да би им се касније прикључио и Југословенски добровољачки одред, под командом Војина Поповића, познатијим као Војвода Вук.
Протић истиче велике и страшне губитке српске војске упркос победи. Наводи да је погинуло 26 официра и 800 војника, а да је било рањено 146 официра и 3.500 војника. Губици Бугара нису познати, али се зна да их је заробљено преко 1000 и да им је заплењено много ратног материјала.
Иако исходом битке нису остварени сви циљеви задати планом, показало се да је српска војска способна да пробије Солунски фронт. Овом победом српска војска је успела да заустави бугарску офанзиву вођену против положаја француског генерала Мориса Сараја. Уједно ово је била и прва победа српске војске после напуштања Србије годину дана раније. Заузимањем Кајмакчалана олакшано је Првој српској армији и француским снагама да продуже операције у којима ће касније бити ослобођен Битољ. У новембру је освојен појас око Битоља, укључујући и сам Битољ 19. новембра, тако да је повраћен и ослобођен први комад отаџбине.
На врху Кајмакчалана и данас се налази црква Светог Илије, која је уједно спомен-капела српским јунацима који су јуришали на Бугаре, али и доктору Арчибалду Рајсу, по чијој је жељи његово срце ту било похрањено у посебној крипти. Срце највећег пријатеља Срба, нажалост, у Другом светском рату украли су бугарски фашисти.
