Мађарски писац и револуционар српског порекла мајор Шандор Петефи, погинуо је 31. јула 1849. године у бици код Шегешвара.
Петефи је био реформатор мађарске поезије, у коју је унео народни дух. Рођен је 1823. као Александар Петровић, од оца Србина и мајке Словакиње, али је касније помађарио име. С 15 година је постао војник, а у револуцији која је избила 1848. био је један од њених јунака. Прве песме је написао као гимназијалац и убрзо постао најомиљенији и најчитанији мађарски песник. Писао је и новеле, романе и драме. Један је од најистакнутијих мађарских лирских уметника. Снажно је утицао и на јужнословенске песнике, посебно на Ђуру Јакшића и Јована Јовановића Змаја. Као водећи песник мађарског романтизма, он је и најзаслужнији да је мађарска поезија позната у свету. Иако је страдао веома млад, оставио је значајно књижевно дело. Одушевљен његовим писањем Јован Јовановић Змај је на српски језик превео и препевао двадесетак Петефијевих песама.
Шандор Петефи, највећи мађарски песник и национални револуционар, чије име и споменици се налазе на сваком ћошку у Мађарској, је рођен као Александар Петровић, 1. јануара 1823. године, у месту Кишкереш на Дунаву, 130km јужно од мађарске пестонице Будимпеште.
Отац му је био Србин Стеван Петровић, a мајка Словакиња Марија Хрузова. Рођен је у породици имућног месара Србина, који је био познат у том делу Мађарске, као добар домаћин и занатлија. Шандорово крштено име је Александар Петровић, што се да видети у његовој оригиналној крштеници, коју видите на слици. У крштеницу је име уведено на латинском језику, као „Alexánder Petrovics„, што је тада било правило Евангеличке протестантске цркве, којој је припадала његова мајка. „Петефи“ му је одабрано уметничко име, псеудоним, који је користио од 1843. године.
Иако се у мађарским и светским енциклопедијама још увек може пронаћи да је песник Шандор Петефи пореклом Словак, што и већина Мађара данас сматра, јасно је да је он пореклом Србин.
Петефи потиче од гране породице Петровић из Баје, која се крајем 18. века заиста преселила у Петефијево родно место Кишкереш. У том месту је живео до 1809. године и његов рођак, трговац Арон Петровић, Србин из Баје, чији син Димитрије (рођ. 1799) постао вероватно први српски академски вајар и никада није мењао своју српску националност. То је други Петровић, и то познати Србин, у том некада већински словачком месту.
У Петефијевом родном месту Кишкерешу, на жалост, никада није било православне цркве, па је, између осталог, зато крштен у словачкој протестантској богомољи. Родитељи су му се касније преместили у оближњу Феређхазу, где су стекли значајан иметак.
Поједини мађарски публицисти признају Петефијево српско порекло. Тако је познати мађарски професор Миклош Барти, у свом говору на годишњици Петефијеве смрти 1899. године, рекао јасно да је песник „био српског рода“. Било је то на великој мађарској свечаности одржаној код Шегешвара у Ердељу, где је баш на месту Шандорове погибије постављен достојан споменик.
Барти је том приликом изговорио следеће речи: „Будите поздрављени пријатељи Срби, који сте нам две звезде истакли на мађарском небу – Дамјанића и Петефија“. Цитат су пренели сви мађарски листови, па и званични „Мађарорсзаг“ у броју 210/1899. године.
Јован Дамјанић, кога је у истој реченици са Петефијем поменуо Барти, је рођени и крштени Србин православац са Баније, а постао је генерал мађарске револуционарне војске током Мађарске револуције 1848. године. Дамјанић је појам српског националног издајника и отпадника, који је под утицајем жене Српкиње и мађароманке Емилије—Милке Чарнојевић, постао одушевљен мађарским револуционарним идејама, ратовавши и против сопственог народа.
Шандор Петефи се сматра најталентованијим и најбољим мађарским лирским песником у историји. Снажно је утицао и на српске песнике, посебно на Ђуру Јакшића и Јована Јовановића Змаја. Рано је напустио школско образовање, посветио се књижевном раду, новинарству и активностима везаним за револуцију.
1848. Мађари под Лајошем Кошутом подижу револуцију за независну и унитарну Мађарску државу. То доводи до сукоба са Србима у Аустрији који такође траже своја права и пчиње војни сукоб. Срби проглашавају Српску Војводину (Банат, Бачка и Барања) и заједно са Сремом (део Војне Крајине) добијају аутономију. Александар сматра да су идеали мађарске револуције изнад свега, мађаризује име и прилази Мађарима.
Петефи је највероватније погинуо 1849. године у бици код Шегешвара, мада је исправније рећи да му се ту изгубио сваки траг, када је руска војска пристигла да угуши мађарску револуцију. Да не помињемо да су Срби такође разбили мађарску револуционарну војску, када су Шајкаши, појачани добровољцима из Шумадије 1849. године, на позив патријарха Јосифа Рајачића из Сремских Карловаца, победили у неколико битака.
Један од најлепших мостова преко Дунава у Будимпешти данас носи Петефијево име. Други канал мађарског јавног радија посвећен омладини носи име „Радио Петефи“, а од 2015. године, други програм мађарске државне телевизије, такође посвећен омладини, носи Петефијево име.
Петефијево певање одликује једноставност и непосредност, обогаћено мотивима из народног живота:
На крај села чађава механа,
из ње штрчи коса нечешљана.
Нечешљана од силнога пића,
то је кућа сеоских младића.
Из кафане пијан ја излазим,
чудновате улице налазим.
Лево, десно, нигде мога стана,
ој, улице ала си пијана!
Гле месеца што се накривио,
на једно је око зажмирио.
А друго је сасвим затворио,
срам га било и он се напио!
Ко то лупа на мој прозор тако,
зар ви момци не знате полако?
Мој Миленко лег’о је да спава,
од те муке заболе га глава!
На крај села чађава механа, препев Јована Јовановића Змаја
Иако је страдао веома млад, оставио је значајно књижевно дело: Песма нације (1848), Бисери љубави (1845), Облак (1846); епови Витез Јанош (1844) и Апостол (1848); роман Џелатов конопац (1845), роман „Крвниково уже“, поезија „Изабране песме“, „Петефијеве песме“, „Апостол“, „Витез Јанош“.
Петефи је лирски и епски песник, романсијер и драмски писац. Светску славу је достигао љубавном, дескриптивном и лириком с револуционарним мотивима. У љубавној лирици је чисти романтичар који пева о својим интимним осећањима и расположењима. Његово певање одликују једноставност и непосредност обогаћени мотивима из народног живота.
Шандор Петефи је био веома вољен и цењен писац код Срба. Јаков Игњатовић је писао о сусрету с њим 1884. године; Јован Јовановић Змај је ценио Петефија и на српски језик превео и препевао му двадесетак песама; о њему пише са одушевљењем и тугом Ђура Јакшић.
