У најновијој емисији Разбуђивање гостовао је Жељко Утвар, дипломирани архитетка, који се већ две деценије активно бави сакупљањем културног наслеђа Срба на Балкану.
Жељко Утвар је Србин који је рођен у Београду 1978. године. По завршетку студија архитектуре, почео је озбиљније да се бави сакупљањем предмета које су користили наши преци, од средњег века па до Другог светског рата. За протекле две деценије прикупио је озбиљну збирку од преко 5.000 предмета, у којој су не само народне ношње, но и мноштво предмета за свакодневну употребу.
Што се народних ношњи тиче, Жељко поседује колекцију од 68 комплета мушких и женских униката, пореклом из разних крајева српског етничког простора, као што су: Вардарска долина, кршна Буковица и Далмација, Врање и околина, Шумадија, Црна Гора, Херцеговина… Поседује један специјални вез на ношњи из Змијања, као и женски комплет свечане метохијске ношње из Призрена.
Данас нема много људи као што је он, који све своје слободно време и новац усмеравају на такве ствари.
Утвар је открио да државне институције у Републици Србији, а поготово музеји, до данас у депоима чувају огромну збирке старих предмета које деценијама никада нису изнесене на увид јавности. Док Етнографски музеј у Београду има 10 пари различитих опанака, он сам поседује 300 комада. Највише експоната је, како сам наводи, нажалост, налазио по бувљацима – од Суботице до Врања.
У емисији Разбуђивање, Утвар је навео један занимљив податак, а у вези с бомбардовањем Етнографског музеја у Београду 1914. године, од стране аустроугарске артиљерије. Наиме, бомбардовање је циљано извршено ради уништења наше везе с нашим коренима. Такође мисли и да је Брозов режим уложио много напора како би југословенизовао Србе и фактички их одвојио од њиховог исконског културног наслеђа, које је много старије него што се мисли, јер Срби су имали државу и пре Немањића.
Како Утвар вели, последњих деценија је однос Срба према властитој традицији неодговоран и непромишљен, јер одричући се свог наслеђа стварамо погодно тло да други преузму нашу културу, а тиме и наш идентитет, што значи да ми престајемо бити Срби, потомци Краља Јована Владимира, Светог Саве, Цара Душана, Кнеза Лазара, Деспота Стефана, вожда Карађорђа, ускока Стојана, војводе Мишића…
С друге стране, етнографи из Загреба су му долазили и нудили сарадњу, са циљем да им прода буковичке ношње, али је одустао, јер је видео шта се спрема и како они то српско наслеђе називају „хрватске ношње из Приморја“. Слично је и са нашом баштином у Босни, у којој се краде наша историја кроз стећке, за које тврди да су православни, односно 100% српски.
У новије време често добија позиве из иностранства, поготово Немачке, Аустрије и Француске, где му се диве због богате колекције коју им је презентовао. Волео би да му неки град у Србији омогући сталну изложбу његове колекције, како би наша деца имала шта да науче и пренесу својој деци.