Јелек је био одевни предмет у коме је девојка излазила из своје куће на дан венчања, пре тога није смела да га носи
Ово је јелек који је девојка из Косовског Поморавља морала сама да начини везући га чувеном призренском срмом, да га никада као девојка не обуче, а тек први пут када се удаје и одлази из куће. Не може га никоме, чак ни ћерки поклонити. Свака девојка мора да има свој јелек на дан венчања.
Те су јелеке невољници, који су морали да напусте своје домове на Косову, донели у северније српске градове чувајући традицију. Сада их поклањају и продају, па су стигли до вашара у централној Србији.
– Настали су у Косовском Поморављу, вежени чувеном призренском срмом. Била је најбоља на тадашњем тржишту. На садашњем тога више нема – објашњава Беба Ивановић из Јагодине, која продаје три јелека стара више од по пола века.
Беба на „Опленачкој берби“ у Тополи, на вашару продаје опанке и папуче, она и супруг су настављачи традиције поморавских опанчара дуге више од века. Ова три јелека добила је од познаника с Косова који сада живе у Јагодини. Не полемише да ли су јој јелеци поклоњени или их продаје јер неко од њених пријатеља мора то да учини због немаштине. Само дубоко поштује оно што ова три јелека, бисери њене тезге, представљају.
– Ниједна девојка није могла да се уда док није имала такав јелек. Што је био више ишаран детаљима, урађен са више ових китица, то се знало да је девојка умешнија и из боље куће. Девојке су морале да их раде саме, то је била њихова девојачка спрема. Могле су да примају савете и помоћ умешнијих жена, али свака је морала да ради сама, не да јелек од некога наручи и породица плати – објашњава Беба показујући јелек по јелек.
То је био одевни предмет у коме је девојка излазила из своје куће на дан венчања, пре тога није смела да га носи. Тада је требало први пут да га обуче, преко чисто беле хаљине од платна и са веженим порубима при дну и на рукавима. Након што се уда могла је да га носи.
Док она прича, тезги прилазе две старије жене. На тој тезги од три метра, пуној стотина пари опанака и папуча, те народних ношњи машински рађеној, оне виде баш три поменута јелека. Гледају их, фотографишу мобилним телефонима. Диве се.
Беба каже да људи препознају вредност јелека. Које је неко морао да прода из неког свог разлога.
– Стари су више од 50 година, вероватно су пре пола века настали и ношени, можда и коју деценију пре. Постава им је стара, она што је коришћена за израду јоргана, када су их жене саме правиле. У јелецима су и метални „појачивачи“, штапићи који су им одржавали чврстину и облик. Мислим да је испод поставе и неки картон или нешто слично, да им се не би променио облик- објашњава Беба.
Каже да је ово благо добила „од људи који су избегли с Косова код нас у Јагодину“. Чуди се што су се одрекли тога, али разуме.
– Жене су ваљда сачувале своје или јелеке својих ћерки и чак бака. Пошто јелек једне девојке не може да узме друга, свака мора да има свој, то су они остали нови. Многи нису знали шта ће са њима, па су решили из неког свог разлога да их се одрекну. Сада те јелеке људи продају културно-уметничким друштвима, па их чланови носе када играју игре из Косовског Поморавља – појашњава Беба.
Она тврди да многи и данас знају да цене овакве ствари јер „то више никада нико неће радити“, а машина „не може да извезе ово“.
Овакви јелеци данас се продају за око стотинак евра, углавном од 100 до 150. Могу да се купе код Бебе у Јагодини, у радњи на тамошњој зеленој пијаци, уз опанке и папуче.
Телеграф
