Независна Држава Хрватска је обухватала највећи део некадашње Краљевине Југославије која је нападнута од Сила Осовина априла 1941. Заправо, то је било подручје од Драве до Јадрана и од Дрине до Жумберка… Већином је ту угуран српски етнички простор: Босна, Срем, Славонија, Кордун, Банија, део Далмације, Херцеговина, Билогора, Лика, Дубровник итд.
Ватикан је благословио одмах НДХ, док им је Римска курија давала помоћ и подршку. Око 1.300 римокатоличких фратара и „свећеника“ је учествовало у хушкању „бојовника“ на злодела.
Циљ је био потући и помлатити Србе, Јевреје и Роме, пошто су они по Хитлеровим теоријама о суперраси оцењени као неподбни народи. На челу НДХ се налазио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Сем њих, усташки режим су чинили: Миле Будак, Славко Кватерник, Вјекослав Лубурић, Адемага Мешић, Џафербег Куленовић, Иван Шарић итд.
Током 1941-1945. оружане снаге НДХ су спровеле геноцид и холокауст, што значи да је елиминисано преко 1.5 милиона српског живља и то на најмонструозније начине. Добар део жртава је одведен у концентрационе логоре: Јасеновац, Госпић-Јадовно-Паг, Крушћица, Стара Градишка, Керестинац, Даница, Ђаково, Тења, Сремска Митровица, Лоборград… док су посебни логори за децу били у Сиску и Јастребарском.
Масовни покољи цивила су извршени: Глина, Дивосело, Пребиловци, Шид, Стари Брод, Дудик, Лежимир, Садиловац, Ливањско поље, Гудовац, Вељун, Бијели Поток, Велико Паланчиште, Пискавица, Дракулић, Гаравице, Придворица, Драксенић…итд.
Када су партизани успели да ојачају свој војни потенцијал крајем 1944. почели су да гоне усташке крволоке према Алпима, јер су се они повлачили, у нереду, ка Трећем Рајху. Знали су да их код нових власти чека затвор или смрт за учињена злодела над цивилним становништвом. У том повлачењу ка Аустрији, партизанске дивизије су успеле већ у Словенији да сустигну „бегунце“ и да им почну са наплатом за четворогодишње иживљавање над српском нејачи: женама, старцима и децом.
Међутим, средином маја 1945. једна повећа група од преко 50.000 Хрвата и муслимана је успела да дође до Блајбугра, градића одмах испод реке Драве. Ту су заробљени од британских снага, које су их опколиле и ставиле око њих жицу да то буде нека врста импровизованог прихватног кампа. Стигла је депеша из Лондона у којој је речено да се сви они предају југословенским партизанима, што је и учињено.
У шумама око Дравограда, Марибора, Бистрице и још неколико места подно Триглава почео је масовни обрачун, односно ликвидације, по налогу Управе ОЗНЕ (Одељења заштите народа) из Београда, док су Титови првоборци били егзакутори.
Од овога је деценијама касније направљен мит. Прво око бројке, јер су нереално увећаване… а друго, што су блајбуршке жртве стављене на пиједестал невиних мученика, јер се занемарује њихова злочиначка улога у НДХ. Треће, један део хрватских и муслиманских фашиста успео је да се извуче и избегне сигурну смрт.
Мноштво бојовника и сарадника Сила Осовине из Немачке, Албаније, Хрватске, Италије… је успело да се ишчупа, тако што им је помогао Ватикан. Тачније, папска држава је организовала њихово пребацивање у далеке земље: Аустралију, Јужну и Северну Америку… док је мањи део остао у централној и западној Европи. Ова операција је носила назив „Пацовски канали„, а одвијала се у највећој тајности. Чак ни америчка Централна обавештајна агенција ( ЦИА) није знала за њу све до 1948. Добар део посла око тога је одрадио Крунослав Драгановић, амбасадор НДХ у Ватикану.
Чак ни америчка Централна обавештајна агенција није знала за ватиканску операцију „Пацовски канали“, све до 1948. године.
Један од оних који су успели да побегну са Балкана јесте Омер Врабац. Он је рођен у селу Невачка, код Хан Пијеска у источној Босни, удаљен свега 65 км од Сарајева. Иначе своје „јунаштво“ је показао код усташког пуковника Ибрахима Пјанића из Босанске Грачанице. Госн Врабац је успео да дође до Венецуеле гдее се задржао неколико година.
Ипак, Омер Врабац се враћа у Европу 1958. и настањује се у аустријској покрајини Корушка, тик уз границу са Југославијом. Купио је себи имање и живео од земљорадње. Код њега су често боравили хрватски емигранти који су хтели да илегално уђу у Југославију са циљем диверзија, односно подизања устанка.
Неколико година раније бивши усташки дужносници и оружарници су почели да долазе на Блајбуршко поље да евоцирају успомене и сећају се „трагедије“, а у ствари, да се надају обнови НДХ. Њихови церемонијали су увек били под стражом јер су се бојали агената УДБЕ (тајне полиције ФНРЈ), да не буду похапшени или ликвидирани.
Они који су долазили на ове комеморације су основали удружење „Блајбуршки почасни вод“ 1953. Циљ им је био да се ту направи велики споменик њиховим сународницима.
Закони Аустрије су били такви да земљиште може да купи онај који се бави земљорадњом. Пошто се у тај шаблон једини укапао Омер Врабац, он је купио првих 1.000 квадратних метара 11. октобра 1965. од Јозефа Петраша. Неколико дана доцније је докупљено још толико простора. Блајбурши мит је тако добио јак ветар у леђа. Треба рећи да се ту и каснијих година одвијала куповина земљишта.
Управо на том Врапчевом имању од 1967. су почеле да се одржавају комеморације, а пре тога су биле на месном гробљу Унтер Лојбаха.
Мноштво Хрвата и муслимана у емиграцији је почело да прикупља новац да би се на том плацу правио велелепни споменик. Наредних деценија број придошлица у Блајбург средином маја месеца је био прилично мали. Међутим, када су у пролеће 1990. године на изборима победили Фрањо Туђман и његова милитантна странка Хрватска демократска заједница, пут Блајбурга је кренуло хиљаде поклоника, тј. ходочасника.
Парадокс или не, Туђман никада није обишао Блајбург.
Вреди рећи да је Влада Републике Хрватске издвојила 2004. новац да се купи нових 14.000 квадрата, па је тако имање почетком 21. века имало фрапантних 30.000 метара квадратних у том поседу. Када смо већ код званичног Загреба, треба напоменути да су они преузели обавезу организације тзв. Блајбуршких церемонијала те 2004. и да то непрекидно до данас траје, са изузетком 2013-2015. када су власт формирали прваци Социјалдемократске партије (СДП).
На том месту су се могли видети и ликови у позним годинама као што су: Ибрахим Пјанић, Адем Делић, Динко Шакић, Илија Абрамовић, Мирко Карачић, Славко Грубишић и многи други.
Штавише, хрватски председник Иво Јосиповић је 20. јуна 2010. положио венце на споменик „настрадалим Хрватима“. Само десет година касније, тај исти Јосиповић је оштро критиковао „државу“ зато што је покровитељ манифестације у Блајбургу, говорећи да је то рехабилитација Усташтва.
Наравно, није Јосиповић једини међу вођама који су дошли на Блајбуршки споменик и положили цвеће. Радила је то и Колинда Грабар Китаровић 2019. године и то ни мање ни више него 9. маја, који се нама тумачи као Дан победе над фашизмом у Европи.
Она је то на друштвеним мрежама овако објаснила:
– „Обиљeжaвajући Дaн побjeдe, 9. свибњa, сjeћaмо сe хрвaтских aнтифaшистa, коjи су дaли изнимно вeлик допринос конaчноj побjeди нaд фaшизмом и нaцизмом“.
Нико да јој доскочи и саспе у лице да на Блајбуршком пољу маја 1945. су убијани управо хрватски фашисти који су руке окрвавили убијајући антифашисте. Није њој то била прва посета том месту, долазила је још 2015. у пролеће, само неколико месеци пошто је преузела „престо“ од Јосиповића.
С друге стране, Зоран Милановић није дошао баш у Блајбург, него у место Тезно код Марибора 2008. где је положио венац на гробљу Доброви. Он је тада дошао у име своје странке Социјалдемократске Партије (СДП), а не као хрватски председник.
Муслимански крвник у одорама НДХ – Омер Врабац је поживио 92 лета. Умро је 2017. године као слободан човек, нико га није дирао, нити тражио од Аустрије да га испоручи Суду за ратне злочине у Београду, јер ратни злочини не застаревају, зар не? Осим ако су жртве Срби. Бар тако показује судска праска, не само код нас на Балкану, но и у Европи.
Последњих двадесетак година на Блајбуршко поље у обиласку меморијала сливају се реке поштовалаца НДХ и њене идеологије, показујући своја обележја и певајући антисрпске стихове. Испада да је Република Аустрија немоћна у овом случају. Нешто су покушали из Зелене странке у парламенту у Бечу да укажу како им се под плаштом комеморације прави највећи неофашистички скуп у Европи, али бојим се слаба вајда.
Ма колико се хрватски властодршци трудили да покажу како „Лијепа њихова“ негује антифашистичке тековине, управо ово место и ови догађаји представљају само једну карику, не само прикривеног фашизма и његовог оживљавања, но лажирања историје и срж хрватске вертикале. Разлог томе је што хрватско (али и муслиманско) друштво у доба владавине Јосипа Броза Тита никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације.
Зато и не треба да чуде догађања из деведесетих година 20. столећа тј. разбијање Југославенске федерације и ратови на њеном тлу, јер посао који су тзв. блајбуршки мученици започели са Павелићем, заправо није био завршен.
Хрвати су тако своју историју наставили, а ми Срби опет поновили.
Чуле, Злочини над Србима
