Првих дана јуна, пре тачно осам и по деценија, кнез Павле и кнегиња Олга крећу пут Берлина. Хитлер, који је месец дана раније помпезно прославио свој 50. рођендан, осмодневни боравак кнеза намесника испланирао је до најмањих појединости.
Све је било подређено да фасцинира госта, али и истовремено да уплаши човека који је вукао главне конце у Југославији и приволи га да потпише пакт пријатељства са Немачком, или, да му бар обећа да неће склапати никакав уговор са Енглеском.
Првог јуна био је дочек и банкет који је Хитлер приредио у рајхсканцеларији. Сутрадан, импресивна војна парада, која је трајала више од три сата: бескрајни низ нових тенкова, оклопних кола и топова, док изнад њих лете авиони у савршеним формацијама; потом ручкови, вечере и пријеми код Рибентропа и Геринга, одласци на оперске представе, обилазак њихових приватних имања…
После аншлуса Аустрије, у марту претходне 1938, и Михенског споразума, у јесен те године, којим су европске државе, да би умириле Хитлерове ратне апетите, уступиле Немачкој део Чехословачке, кнезу Павлу је било јасно да се Версајски систем распао и да је Немачка постала она полуга која ствара нови поредак. Зато је био присиљен да оде у „само гротло Трећег рајха“ како би сачувао земљу од ратних страхота. Веровао је да добри односи са Берлином неутралној Југославији гарантују безбедност од све нервознијих комшија – Италије, Мађарске и Бугарске.
Ко је медуза, а ко јегуља: После посете Берлину Павле се у Лондону, средином јула, сусрео са америчким амбасадором Џозефом Кенедијем (оцем будућег председника САД). Описујући сусрет са немачким канцеларом кнез намесник је говорио и о необичној узбуђености коју је уочио код Хитлера док је овај причао о „аријевским младићима“ и како му се чинило да у тим моментима има скоро „либидозно усхићење“.
– Руке су му меке, као краци медузе. Осећате језу од њиховог додира. Лице жуто, као у воштане фигуре – испричао је кнез Павле о руковању са Хитлером. И Фирер је слично говорио за Павла „да је клизав као јегуља“: – Кад човек помисли да ће извући чврст договор, он се измигољи као јегуља из руке!
После посете Немачкој, на позив краља Ђорђа, Павле средином јула одлази у Лондон. После разговора са највишим званичницима Империје схвата да у случају рата његова земља од Енглеза, осим празних обећења, неће добити ништа. Нудили су само савете, борбени дух и обећања помоћи негде у далекој будућности. Ни разговор са енглеским премијером Чемберленом није га нимало охрабрио. Помоћ у оружју нико није спомињао. То га је убедило да би напуштање неутралности довело до уништења не само државе, но и целокупног српског народа. Дугогодишња кнежева упозорења и Британцима и Американцима на економску експанзију Немачке према Југославији, апели за доделу кредита за куповину наоружања остајали су без одјека. У то време Немци од Југославије купују жито и суве шљиве по дупло већој цени него што је била на светском тржишту. Постају главни купци руда из босанских рудника. По повлашћеним ценама продају своју робу Југославији. Западни савезници све то мирно посматрају, као што не реагују на Хитлерово ширење по Европи.
Утом Немачка напада Пољску и Други светски рат постаје стварност. Догађаји се одвију великом брзином – Француска капитулира, силе осовине затварају круг око Југославије. Берлин поручује: строга неутралност није одржива.
Кнез Павле помно прати ситуацију и процењује позицију. Тактизира, али ближи се тренутак у којем ће коначно морати да бира. Обруч фашизма стеже се све више. И, коначно, из Берлина стиже захтев: или с Немачком или против ње.
Британци одбијају да помогну: Почетком 1941, тачно годину дана од како се генерал Јодл жалио „да се Хитлер према Југославији понаша као према некој примадони“, Павле је опет пред дилемом: или да прихвати пакт, или да уђе у рат са Немачком. Покушава код Роналда Кембела, британског амбасадора у Београду да измоли евентуалну енглеску помоћ. Није добио одговор. Енглези га уверавају како балканске државе Југославија, Грчка и Турска могу саме да се супротставе Немачкој, Италији, Мађарској, Бугарској… Било је јасно да кнез неће успети да сачува швајцарску неутралност усред ратоборног Балкана.
Једно од решења како избећи рат а не приступити Тројном пакту, била је иницијатива из Рима, да се мир на југоистоку одржи без уласка Југославије у тај савез, преко уговора о трајном пријатељству с Италијом. Вођа италијанских фашиста хтео је по сваку цену да успостави односе са Југославијом, бар на оном нивоу као када је Милан Стојадиновић био председник Владе. Кнез именује специјалног тајног саветника др Владислава Стакића, који три пута путује у Италију – у новембру 1940. и два пута у фебруару 1941. године.
Иначе, др Стакић није случајно изабран за тајну мисију у Италији. Он је био аутор једне запажене студије о Жоржу Сорелу, француском мислиоцу, за кога је владало уверење да је извршио највећи утицај на формирање Мусолинијеве политичке мисли.
Специјални изасланик први пут се сусрео само са грофом Ћаном, али други пут и са Мусолинијем. Сусрет се десио 4. фебруара 1941. у Барију, и Дуче му је уручио крајње изненађујућу поруку за кнеза Павла:
– Нудим Југославији пријатељство. Ја желим да Југославија остане ван рата и зато ћу вам учинити такве пропозиције које, мислим, неће бити сметња да се италијанско-југословенски односи учврсте. Морамо радити тако и поступати тако да се то не види. Морамо пронаћи разлоге да убедимо, не толико Хитлера, што није тако тешко, колико Рибентропа, који је покварено лукав… – рекао је Мусолини.
И Мусолини је писмено образложио своју понуду о формирању савеза који би био довољан корак приближавања Југославије силама осовине која би на тај начин остала изван рата и не би јој се поставио захтев за улазак у пакт. Да би дали доказ немачкој страни да он (Мусолини) овај корак сматра као дефинитиван, понудио је регулисање југословенско-италијанских односа на исти начин како су успостављени са Немачком.
Др Стакић се 9. фебруара враћа у Београд и лично предаје Павлу ову понуду у писаној форми. Мусолини дословце пише кнезу намеснику:
– Италија жели да Солун припадне Југославији. Ја сам увек сматрао да је прави излазак Југославије на море – онај на Егејско и да Солун треба да припадне Југославији, што је од велике важности за српске интересе. Према томе, било да приђе у оквиру Тројног пакта, било у оквиру савеза са Италијом, на основу Београдског пакта, Југославији је обезбеђен Солун – писао је Мусилини. – Пошто схватам све тешкоће које би могле отежати споразум са Југославијом, ако би се захтевало да Југославија приђе Тројном пакту, а пошто сматрам да је важно отклонити свако проширење рата на Балкану и доћи до искреног споразума са Југославијом, споредно је под којом ће се формом такав споразум остварити, те ја нудим Југославији закључење једног итало-југословенског савеза на бази продубљења Београдског споразума.
Овај савез, како је навео Мусолини, био би довољан корак Југославије за приближење осовини.
– Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитиван између Југославије и нас и да бих подвукао његов нарочит пријатељски карактер, то нудим Југославији регулисање италијанско-југословенских односа на исти начин као што су регулисани итало-немачки. Питање немачке мањине решено је Бренерским споразумом, а питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем. Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност. Крајем фебруара ја ћу одржати један велики говор у Риму и у томе говору објавио бих наш нови савез и моју нову политику према Југославији… – пише Мусолини.
Мистериозни Јакоб Хоптнер: Занимљиво је да је књигу др Владимира Стакића „Моји разговори са Мусолинијем – Осовинске силе и Југославија“ његова супруга Милка објавила у љотићевској штампарији Искра у Немачкој, а да је предговор написао др Јакоб Б. Хоптнер, аутор књиге „Југослававија у кризи 1934-1941“ коју је 1962. објавио Columbia universiti press. Хоптнер је био човек великог Павловог поверења и одличан познавалац европских прилика тог доба. За њега иначе кружи прича да је из Југославије, у којој је боравио 1946. као представник Црвеног крста, изнео документа везана за период владавине кнеза Павла, а која су депонована на Колумбија универзитету.
Реакција кнеза Павла на овај предлог Бенита Мусолинија је забележена у Стакићевој књизи „Моји разговори са Мусолинијем – Осовинске силе и Југославија„, која се појавила 1967. године у Минхену, три године после његове смрти.
– Како ја могу правити савез са Мусолинијем када је у рату са Грчком и Великом Британијом – одмах је рекао кнез. – Ја немам права да Словенце и Хрвате премештам са њиховог националног тла на коме живе више од 1.000 година. Југославија се не може за сва времена одрећи оних крајева са изразитом југословенском већином.
Следећи сусрет са Мусолинијем др Владислав Стакић је имао 24. фебруара 1941. године, у Риму. Дуче је био незадовољан што из Београда не стиже одговор на његову понуду. Прво што је рекао изасланику из Београда је било:
– Уместо савеза са Италијом, ваша Влада води сада преговоре са Немачком на бази Пакта. Ја вам подвлачим и понављам да је моја жеља да ви останете ван рата. Ја сам вам скренуо пажњу да не дозволите да вас Рибентроп увуче у такву тешкоћу из које се тешко можете извући. Требало је са нама да прво разговарате, па онда са Немачком. Каква је данас ситуација и какви су моји погледи? Каква је данас моја понуда? Иста као и она прва, али са једном важном изменом. Пошто је Немачка поставила захтев да ви уђете у Пакт, он се више не може потпуно искључити из преговора. Али мојом помоћи, може се поставити питање када да ви уђете у Тројни пакт. По вашим речима, изгледа да Пакт представља за вашу земљу и нарочито за кнеза Павла једну шекспировску трагедију – рекао је Стакићу Мусолини. – Дакле, ево моје друге понуде. Засад не морате у Пакт. Моја понуда остаје на снази. Савез са Италијом биће довољан. Нека Београд да свој пристанак, а ја ћу све свршити са Немачком. Али, морате дати обећање да ћете ступити у Пакт доцније.
На крају, Мусолини је рекао Стакићу да жели да се састане са кнезом и да измењају мисли о свим питањима која се тичу будуће политике двеју земаља.
Кнез Павле није прихватио Мусолинијеву понуду. Одбио је и сусрет са њим. А др Стакићу ће у приватном разговору рећи да „у понудама Мусолинија нема ничег повољног за Југославију“, наводећи да он није нудио Југославији Задар, већ грчки Солун. Неповерење према зачетнику марсељског атентата, који је у Италији држао Анту Павелића и његове усташе, превагнуло је. Уместо савеза с Италијом влада Цветковић-Мачек почела је преговоре са Немачком о приступању Тројном пакту.
Иван Миладиновић, Новости