„Шта ви хоћете? Ви морате прихватити одговорност, ви сте одговорни”, понављао је у конаку манастира Грачаница високи британски званичник Џон Сојерс, док су му српски домаћини показивали фотографије жртава и рушевине цркава.
За само један дан убијене су читаве некад стабилне српске средине. Село Свињаре код Косовске Митровице, иако обновљено, данас је беживотна скупина кућица у које се ретко долази, а село Чаглавица надомак Приштине постало је већински албанско. У школи је 2004. било 120 ђака, а у ову наставну годину уписано је њих двадесет двоје.
Већ петнаест година сваког 17. марта се сазнаје и открива шта је однела ватра погрома и докле је све стигла рушилачка етничка сила. Насиље 17. марта поручило је Србима да им се неће дозволити живот у граду. Маса која је прецизно ишла од једне до друге српске куће или стана показала је да, без обзира што градских породица – као на пример у Штимљу – има само три, врло добро зна где су и да их треба елиминисати. И тако је било, њих више нема, а храм изнад овог градића је оскрнављен и аветињски пуст. Нико овде није сигуран, од оних неприметних стараца који броје своје последње дане у Приштини и Призрену, па до наизглед стабилних нових већинских српских општина интегрисаних у косовски систем. Није 17. март 2004. уништио само куће, цркве – тог дана уништен је минимум вере у заштиту и институције.
Ожиљци погрома најречитије говоре у Девичу, у Дреници. Када се прође иза колутова бодљикаве жице и Косовске полиције улази се у зону ледене тишине. Иако обновљен, овај храм и комплекс пустињака Светог Јоаникија Девичког никада неће имати ону топлину коју је имао пре погрома. Сиротиња верника, скромна рука патријарха Павла, храброст покојне игуманије Параскеве из пепела албанског разарања у Другом светском рату подигли су Девич. Наследница игуманије Параскеве, мати Анастасија, остала је са својим сестрама међу голим зидовима, није им остало ни парче одеће, ни кашика, месецима се јело из пластичних тањира под шатором и у контејнеру. Погром се претворио у трајни печат страха и несигурности, по њему се рачуна време на Косову и Метохији. Он је пресудно одлучио да међународна заједница награди Косово и призна његову независност.
„Шта ви хоћете“? понављао је у конаку манастира Грачаница високи британски званичник Џон Сојерс. „Ви морате прихватити одговорност, ви сте одговорни.“ Узалуд су га Оливер Ивановић, отац Сава Јањић и аутор овог текста засипали фотографијама рушевина цркава и жртвама, њега невини људи нису интересовали, као што већину данас не занима због чега је убијен Оливер Ивановић.
Један од трагичних јунака погрома, Тома Милосављевић из Липљана, навукао је капу на главу, умешао се у руљу која упада у његову кућу, ломио заједно с њима, сачекао да запале завесе а онда голим рукама гасио свој дом. „Један је лопатом ударао фотографију мог најмлађег сина, била је на зиду. Срце је у мени уздрхтало”, сведочио је Тома. Неки други или трећи талас те вечери спалио му је дом.
Страх је остао свуда и на сваком месту.
„Нисам песимиста, доћи ће боље време, али сада правог повратка нема. Изгледа да морамо да чекамо и трпимо“, каже доктор Звонко Сташевић из Сувог Дола код Липљана. Трпљење је једина реч која свих ових година обухвата сваки сегмент живота на Косову и Метохији, у њему је садржана сва неслобода, сваки лични и општи удес и понижење.
„Србија треба да призна Косово као суседа и да не спречава његову међународну интеграцију”, изјавио је јуче косовски председник Хашим Тачи и додао да се треба чувати утицаја Русије, трговине људима и верског екстремизма. Ова изјава је опомена упућена пред годишњицу погрома, она подсећа ко држи кључеве хаоса и на коју страну он може да се окрене.
Живојин Ракочевић, Политика
