Заједно са још једним француским пилотом извео је спектакуларни бег 14. фебруара 1918. године, и прошао праву правцату пустоловину не би ли се дочепао родне груде.
Спортски свет, посебно тениски, крајем свакога пролећа размишља само о Ролан Гаросу. Отворено првенство Француске — чији су званични називи „Међународно првенство Француске у тенису“ и „Турнир Ролана Гароса“ — један је од четири Гренд слема и стога један од четири главна догађаја у тениском календару. Но, то сте већ свакако знали, јер то сви знају. Много мање људи, међутим, зна ко је био Ролан Гарос по коме турнир носи име.
Људи обично претпостављају да је у питању неки славни али данас заборављени тенисер који је пре сто или више година доминирао на париској шљаци (утемељен 1891. године као Првенство Француске, на овом турниру су се испрва такмичили само чланови француских клубова да би се 1925. отворио за све аматере на свету; 1968. постао је први гренд слем отворен за професионалце, чиме је почела тзв. опен-ера), и који је био толико велики да је читав шампионат добио име по њему.
Али, није. Ролан Гарос уопште није био тенисер. Рођен је 6. октобра 1888. године у граду Сен-Дени на острву Реинион (у питању је француска прекоморска територија у Индијском океану), а као пилот се прославио и пре Првог светског рата, током којег је стекао статус националног хероја. Наиме, Гарос је 1913. године постао први човек који је прелетео Средоземно море без стајања, и то од Фрежиса на Азурној обали до Бизерте у Тунису.
По избијању сукоба је увидео све мане постојеће технологије, као и једноставни начин за њено унапређење. Пошто је разумео да је пуцање по непријатељу претешко ако је митраљез на боку, самоиницијативно га је пребацио на предњи део свог авиона, испред себе, а дрвену елису обложио металним клиновима да би је заштитио од сопствене ватре (па и непријатељске, у крајњој линији).
Премда то није било у потпуности ефикасно решење, Гарос је био врло убојит током прве године рата, мада попут већине авијатичара тог времена није дуго потрајао. Након што је неколико месеци провео вршећи извиђачке летове, да обара немачке авионе на Западном фронту почео је 1. априла 1915. године, и врло брзо је оборио три (први је пилот којем је то пошло за руком пуцањем управо „кроз“ пропелер), због чега је стекао велики углед и захваљујући штампи постао национална звезда.
Међутим, већ 18. априла је оборен, и послат у заробљеништво у којем је провео три дуге године. Из логора је утекао након што му је из домовине, у коју је тајно послао шифровану поруку, стигао тениски рекет у чијој је дршци била сакривена мапа Немачке.
Због чега је Ролан Гарос тражио баш рекет? Можда зато што је током париских студија био опседнут тенисом и зато што је редовно посећивао тениски центар где се рекреативно бавио овом игром.
Заједно са још једним француским пилотом извео је спектакуларни бег 14. фебруара 1918. године, и прошао праву правцату пустоловину не би ли се дочепао родне груде. Њих двојица су морали да спавају на неком гробљу, једно поподне су чак провели у биоскопу, утопили су се били у масу немачког народа, и после неколико пропалих покушаја напокон преко Холандије и Лондона стигли у Париз, где су дочекани као јунаци.
„Наравно да се враћам на фронт.“ Тим речима је Ролан Гарос одговорио новинару „Њујорк тајмса“ на питање какви су му даљи планови. Погинуо је изнад Ардена дан пре свог тридесетог рођендана, 5. октобра 1918. године, само неколико недеља пре него што се Велики рат завршио.
Главе му је дошао немачки „фокер“. Интересантно, управо је напредак технологије док је био у заробљеништву био кобан, тачније чињеница да је холандски инжењер Фокер осмислио пропелер синхронизован са знатно бржим митраљезом. Гарос је донекле сам наговестио овакав развој догађаја, рекавши да је повратак после три године „као устајање из гроба“ и да ће му требати времена да се „упозна са развојем“.
Стадион „Ролан Гарос“ саграђен је за потребе Дејвис купа 1928. године (Французи су бранили титулу коју су освојила „Четири мускетара“: Жан Боротра, Рене Лакост, Анри Коше и Жак Бруњон), на три првобитна хектара земљишта које је Француској тениској федерацији (ФТФ) поклонио Рагби клуб „Стад Франс“, под само једним условом: да га назову по ратном хероју Ролану Гаросу.
Централни терен дуго није имао посебно име; данас се зове по Филипу Шатријеу, вишедеценијском председнику ФТФ, човеку који је променио лице и наличје тениса, дао огроман допринос његовом развоју залагањем за „отварање“ према професионалцима, и знатно проширио сам стадионски комплекс „Ролан Гарос“.
Телеграф
