Носити крст на грудима може свако, али је терет несносан ако на својим плећима носиш „крст“ издаје и отпадништва, у шта су се уверила двојица Срба, које су од 1941. године обични смртници видели као и сва друга људска бића, а они су се, у ствари, већ тада самопретворили у прах и пепео.
Из Земуна се до почетка окупације Краљевине Југославије ишло у централни део Србије, да би се у пролеће исте године са сремске стране Дунава Србија само видела.
У древном Таурунуму 1888. године рођен је Василије Шурлан, (пара)свештеник Српске православне цркве, којем је душа завршила у дунавском муљу, па је ни две Саве не би могле опрати.
Осим материјалног сиромаштва, током свог свештеничког стажа, а део црквене јерахије је постао 1913. године, пречесто је демонстрирао и духовно сиромаштво, ваљда рачунајући да ће тако лакше добити место у Царству Небеском, мада је захваљујући недисциплини и пронацистичким ставовима пре Другог светског рата чешће имао место на клупама Суда СПЦ.
Жељан независности, не схватајајући да Светосавска црква није ванбрачна заједница чији члан је слободан да сутрадан из ње оде, једва је дочекао тренутак формирања Независне Државе Хрватске и немачку чизму на српској земљи, али су уместо Адолфа Хитлера, коме је две године раније послао разгледницу, на тло Југославије, по природи ствари Србије и родног му Земуна, крочили нижи кадрови фиреровог апарата.
Пристајући да буде „црквени миш“, хтео је да зарад мрвица добијених од окупатора, потом и од Павелићевог усташког режима, православни крст замени кукастим, дично га носивши на мантији, а пошто таквима помоћи нема ни од Свевишњег, грађане је, по њиховом сведочењу, уместо са „Помоз’ Бог“ поздрављао са „Хајл Хитлер“ уједно се селећи у нови дом, чији се „укућани“ часте са „За дом спремни“.
Ко су били Срби сарадници усташа: Међу српским сарадницима усташког режима посебно се истичу два имена: Василије Васа Шурлан и Милош Оберкнежевић. Шурлан је био парохијски свештеник СПЦ из Земуна. Пре рата је неколико пута дисциплински кажњаван. У другој половини тридесетих година прошлог века постао је симпатизер нацизма. Због отвореног контакта са немачким агентурама, саслушаван је у марту 1941. у Патријаршији. За време НДХ био је активни сарадник усташког режима, Павелић га је одликовао 1944. Живот је окончао у емиграцији у Јужној Америци. Милош Оберкнежевић је био правник рођен у Београду (1910). До почетка рата радио је као заменик благајника у епархији СПЦ у Сремским Карловцима. Почетком 1942. неколико пута се срео са поглавником Павелићем а и интензивно радио на оснивању ХПЦ. Из Загреба одлази за Нови Сад. Лажно се представљао као судија и доктор наука. Хапшен је због превара и коцке. Живео је у емиграцији, где је и објавио књигу у којој оправдава себе и Гермогена. Хронограф
Брзо се пењући на олтар бешчашћа, већ у јуну 1941. је упутио писмо поглавнику НДХ, у ком је између осталог навео да „живи за Европу којој је пришла Хрватска“, завршавајући обраћање горепоменутим усташким поздравом. Другом приликом, творац „југословенског писма“, јер је мешао ћирилицу и латиницу, екавицу и (и)јекавицу Анти Павелићу је ставио до знања колико је далеко спреман да иде у сервилности, помажући вођи НДХ да безболно Српску православну цркву уклони са тла своје домовине. Нема сумње да му је рука, ако већ срце није, заиграла док је писао следеће: „За ствар Хрвата био сам увијек. Рад сам да послужим делу којем се посвећује Хрватска под Вашим вођством… Имам четворо дјеце, које сам васпитао за љубав према Божјој правди за Хрвате, за Њемачку…“
Несумњиво да је вођа немачког Рајха имао преча посла од читања писама неког српског распопа, но, хтео не хтео, још 1941. му је пред очима играо Шурланов план о „решењу“ питања окупираног дела северне Србије, данас познате као АП Војводина.
„Несвети Василије“ је у бунилу, као да је рођен у винском а не у рузмаринском Срему, најмоћнијем човеку свог времена предложио да од Срема, Баната, дела Бачке, као и комада данашње Хрватске формира Велико Војводство Јосипа Јураја Штросмајера, названо по квазијугословенском хрватском бискупу. Поентирао је речима: „ Ваш сам велики поштовалац, непоколебљиви борац за Немачку.“
За разлику од верности, за коју се живот често даје, за издају се увек нешто добија, тако да је „несвети Василије“ учествовао у формирању Хрватске православне цркве, настале 1942, служио литургију у њеним храмовима, крштавао вољне и невољне, а поклон је уследио две године касније, кад се крај НДХ назирао, пошто је, одлуком усташке власти, одликован Редом заслуге II степена.
Гермоген, световно име Георгиј Иванович Максимов (рус. Георгий Иванович Максимов; станица Ногавскаја код Новочеркаска, 10. јануар 1861 — Загреб, 30. јун 1945) је био руски свештеник, члан синода Руске православне заграничне цркве (1924—1942) и поглавар канонски непризнате Хрватске православне цркве (1942—1945) под НДХ. Због веза са властима НДХ и Хрватском православном црквом осуђен је од стране суда Руске православне цркве, а због кршење права Српске патријаршије, протеран је из Сабора Руске заграничне цркве уз забрану богослужења. Wikipedia
Од свих заслуга имао је толико користи да исте године побегне у Јужну Америку, мада неки, додуше неубедљиви, извори наводе да је убијен од стране нове комунистичке власти.
Издаја је попут злочина или пљачке посао који се не обавља без саучесника, па је у њој с њим учествовао и Милош Оберкнежевић, Београђанин и Србин по рођењу, православац по крштењу, а германофил по опредељењу.
Знајући, као запослени на правним пословима Српске православне цркве, како се заобилазе закони, још пре Другог светског рата постао је сарадник немачких тајних служби, што му је, уз запослење у администрацији СПЦ, омогућило да и сам учествује у стварању Хрватске православне цркве (ХПЦ).
Пошто му је оружана сила у којој је служио као официр капитулирала, Обeркнежевићу је остало да се моли Богу да преживи рат, да би одмах по успостављању НДХ, у октобру 1941, пријатељ молио да га усташе поштеде горих санкција од самог хапшења.
Близак Хансу Хелму, једном од узора за стварање Кригера, чувеног лика из филма и ТВ серије „Отписани“, у свој нотес записао је састанак с Павелићем, на коме је разговарано о организовању и устројству ХПЦ. Да су Немци отишли у манастир Хопово и покушали да врбују руског клирика Гермогена Максимова, вероватно би остали пред његовим вратима као што су њихови сународници учинили пред улазом у Москву, па се Хелм сетио да у мисију врбовања члана Светог архијерејског синода Руске заграничне цркве (у Југославији) пошаље Оберкнежевића и Теофана Гаврилова. Задатак је обављен успешно.
Ако је један Милош одржао заклетву дату на Тајној вечери 1389. године, други је издао 5,5 векова касније на тајним ручковима, а да би постао Обр(т)кнежевић у потпуности, окренуо је леђа српском народу и СПЦ самоиницијативним предлогом да напише устав Хрватске православне цркве.
По обављеном послу, формирању ХПЦ и устоличењу тад већ грађанина Георгија Максимова за митрополита загребачког и целе Хрватске ХПЦ Гермогена, 32-годишњем Србину је у радну књижицу „уписана“ финансијска афера, због које је у јуну/јулу 1942. емигрирао у мађарску окупациону зону, тачније у Нови Сад.
Прво је на коцку ставио част и образ – изгубио их је, затим је, како је писао лист „Нова пошта“, прокоцкао и новац, а на све то се надовезала и чињеница да је у иделошком смислу одиграо на погрешну карту, што је резултирало његовим хапшењем по завршетку рата.
„У вину је истина“, а у емигрирању у Венецуелу је спас, бар за њега. У северном делу Јужне Америке Оберкнежевић је наздрављао радећи као конобар, а колики је рачун платио за све урађено, знају они који су с њим проводили радне дане у трговини.
Гроб му се не зна, време смрти такође, али се зна да је „Хрватска ревија“ 1979. објавила два његова рада посвећена верским питањима у НДХ.
Немој им опростити, Боже, знали су шта чине!
Бонус видео: Свечано отварање новоизграђене цркве Македонске православне цркве – ОА у Загребу и додела одликовања њеном поглавару од стране Бискупске конференције Хрватске:
Извори:
– Др Александар Стојановић: Писма православног свештеника Василија Шурјана поглавнику Павелићу 1941. Прилог истраживању иделошке колаборације са усташким режимом НДХ (Токови историје, ИНИС, Београд, 2023)
– Слободан Продић: Ретрофутуризам Хрватске православне цркве (Гамбит, Јагодина, 2020)
– Тко је тко у НДХ 1941-1945 (уредник Дарко Ступарић, Минерва, Загреб, 1997)
