Марица Варићак је само једна од стотине хиљада Срба са простора авнојевске Хрватске који су ољачкани и прогнани од хрватских „демократских власти“ које је предводио Туђман.
Марица Варићак је рођена 1934. године у Србу, на тромеђи Лике, Босне и Далмације. Њено порекло је из околине Книна, али су се њени доселили у србљанску општину још крајем 19. столећа.
Појавом Фрање Туђмана и његове странке Хрватске Демократске Заједнице почетком 1990, на јавној сцени почиње да се међу све Србе у авнојевској Хрватској увлачи зебња, јер су оживљаване авети НДХ, а на усташке крволоке се гледало са симпатијама. ХДЗ после формирања власти преузима контролу над: полицијом, медијима, правосуђем, јавним и комуналним службама… Тако је отпочела једна страховита психо-агресија на све што је имало предзнак „српски“ и „југословенски“.
Мноштво Срба је у СР Хрватској почетком 1991. добијало претње преко телефона, увреде, псовке… отказе на послу или смањење плата, деца су психо-физички малтретирана. Ово је рађено у организацији и по инструкцијама ХДЗ странке. Такође, формиране су паравојне формације, тако што је илегално увезена велика количина оружја из иностранства, а ту акцију у највећој тајности су водили министри у хрватској Влади: Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац. Резервни састав МУП-а је увећан 5 пута, а формиран је такозвани Збор народне гарде.
У Задру су формирани полицијски пунктови на свим цестама улаз/излаз у град. Почеле су контроле и информативни разговори односно специјални систем застрашивања Срба.
Погибија полицајца Франа Ласице 1. маја 1991. злоупотребљена је и била повод за рушилачки поход у Задру познат као „Кристална ноћ“, када је преко 2000 Хрвата уништавало имовину Срба и фирми из СР Србије. Ово је било у режији Иве Ливљанића, тадашњег градоначелника Задра. Услледио је велики притисак на Србе да се иселе и оставе своју имовину. Њена унука у школи је називана „четникуша“.
Марица Варићак није имала друге, него је у страху за своју личну сигурност и своје породице крајем лета 1991. напустила своју имовину која је била већ опљачкана и демолирана… а у фебруару 1992. је и срушена. Преселила се у Београд, где је од раније имала свој стан.
По завршетку оружаних сукоба у Хрватској, Марица Варићак је 1996. године започела правну борбу за повратак своје имовине у Задру која је процењивана на милионе немачких марака. Хрватски правосудни систем је направио лавиринт који је Марица срушила и добила парницу у своју корист. Тада највиши државни функционери ХДЗ схватају шта би се могло десити, па се мења и Устав Републике Хрватске, услед чега је све наредне спорове Марица изгубила. Ни у Стразбуру није боље прошла Марица Варићак… и тамо је систем био направљен тако да јој се имовина не врати.
Једном приликом, 2012. године, била је у Загребу код Стјепана Месића, бившег хрватског председника и Туђмановог блиског сарадника. Он јој је у свом кабинету рекао овако: „Госпођо, ви не можете добити парницу против државе… јер би то значило да бисмо и осталим Србима морали вратити њихову имовину, односно пола Хрватске би било изгубљено“.
Хрватске власти су лицемерно понудиле изградњу објекта од 75 квадрата на њеном плацу (где је поседовала 8 пута већу површину), али је она то одбила, рекавши да неће прихватити такву непристојну понуду. Такође и стан у Задру јој никада није враћен. У њему живи високопозиционирани члан ХДЗ, који је туђ стан добио за заслуге у „чишћењу града од Срба“ .
Марица Варићак је само једна од стотине хиљада Срба са простора авнојевске Хрватске који су ољачкани и прогнани од демократских власти Хрватске коју је предводио Туђман.
Милан Чучковић, ХелмКаст
