Текст који је пред вама, настао је у мају 2008. године и представља упоредну анализу Ахтисаријевог планa и „Устава Косова“. Као што је познато, Ахтисаријев план је представљен 2007. године, али никада није ни разматран, нити усвојен у Савету безбедности УН-а, захваљујући руском вету, док је такозвани „Устав Косова“, у моменту писања анализе, био тек усвојен у нелегалној „Скупштини Косова“. Познато је, такође, да се на овај план Приштина позивала приликом проглашења независности 2008, употребивши га као оквир за „Устав“.
Анализа је посебно актуелизована недавним неуспелим покушајем учлањења Косова у УНЕСКО, као и доношењем одлуке „Уставног суда Косова“ да привремено суспендује противправни Бриселски споразум Србије и „Републике Косово“ о формирању „Заједница српских општина“, ради „оцене уставности“ овог споразума, односно утврђивања његове усклађености с одредбама „Устава Косова“.
Апсурдност ситуације, у којој илегални орган једне квазидржаве „утврђује уставност“ њеног споразума са међународно признатом државом, појачана је чињеницом да држава Србија, учешћем у преговорима с окупираним делом своје територије, као са себи равноправним међународноправним субјектом, гази и сопствено законодавство и норме међународног права. Штавише, постигнути споразум недефинисане правне природе, којим се одриче државности на делу своје територије, Влада Србије брани као неко своје велико постигнуће на пољу заштите права и положаја српског становништва на тој истој територији. Истовремено, многи еминентни правници сматрају да је Бриселски споразум, заправо, међународни уговор, те да је, склапајући га, српска Влада аутоматски признала независност Републике Косово. Велики допринос овом правном галиматијасу дала је и Српска православна црква, својом апологијом Ахтисаријевог плана. Наиме, уочи одлучивања о захтеву Косова за пријем у УНЕСКО, Синод СПЦ и Патријарх Иринеј, писали су генералној директорки УНЕСКО-а Ирини Боковој и захтевали „рехабилитацију садржаја Ахтисаријевог Анекса 5”, који прописује институционалну заштиту српског верског и културног наслеђа, позивајући се тиме на један правно ирелевантни документ, с образложењем да је „Анекс 5 настао под утицајем међународних иницијатива за заштиту хришћанског наслеђа Косова и Метохије“.
Пре седам година смо настојали да овом анализом покажемо да је „Устав Косова“, чак и када би формално-правно био устав, по својој суштини, заправо, својеврсна агенда твораца косовске независности, чији је крајњи циљ успостављање уставног поретка једног друштва, етнички очишћеног од Срба. Да је тако, види се из изузетне флексибилности овог „Устава“, који предвиђа измену сопствених одредаба, путем доношења законȃ, који би на нов начин уређивали области од виталног значаја за опстанак косовских Срба, као што су: мањинска права, заступљеност у органима власти, локална самоуправа (прекрајање општинских граница и демографски инжењеринг), српско културно наслеђе, положај Српске православне цркве.
Данас је више него очигледно да је сваки од негативних сценарија за измену наведених одредаба „Устава“, које смо предвидели, апсолутно известан, а да је Србија од фамозне 2008. и потписивања ССП-а с ЕУ, затим “Споразума о реконфигурацији међународне цивилне мисије на Косову“, са СБ УН-а, као и прихватања Председничког саопштења Бан Ки Муна, донетог на основу поменутог споразума (под великим притиском ЕУ и САД), мимо Резолуције 1244 СБ-и, преко Тадићевог плана о „нормализацији“ односа са Косовом, до данас, када је на прагу отварања поглавља 35 у преговорима о приступању ЕУ, којим ће и експлицитно признати независност Косова, прешла дуг пут кооперативности са ауторима „Републике Косова“, који су, истовремено и писци косовског „Устава“.
Ипак, уверени смо да ће Србија кад-тад повратити пуни суверенитет над својом јужном покрајином. Можда тај дан и није тако далеко, како тренутно изгледа. Зато треба прецизно евидентирати ко је и колико, са позиције неке власти у Србији, у периоду 2008–2015. године, допринео привременом остварењу америчког плана стварања монструм-државе на делу српске територије, како би свако од тих лица било позвано на одговорност, када за то дође време.
*
„Скупштина Косова“ је на свечаној седници, одржаној 9. априла, усвојила „Устав Косова“, који би требало да ступи на снагу 15. јуна 2008. године. За „Устав“ су гласали сви присутни посланици (њих 103), а седници су присуствовали и међународни представници УН и ЕУ. Овај чин је у складу са чланом 15. 1. ц Ахтисаријевог плана, који налаже да „Скупштина Косова“ званично усвоји нови „Устав“ до краја прелазног периода.
Текст „Устава“ чине преамбулa, 14 поглавља и 162 члана.
У првом поглављу (Основне одредбе), „Устав“ се позива на Свеобухватан предлог за решење статуса Косова Мартија Ахтисарија (у даљем тексту: Ахтисаријев план), за који сматра да је ступио на снагу 26. марта 2007. Ахтисаријев план (Анекс I чл.1.1) захтева да му будући „Устав“ буде у свему доследан и тумачен у складу с њим, а да у случају противречности између одредаба „Устава“ и одредаба Ахтисаријевог плана, предност имају одредбе плана.
Нацрт „Устава“ је одобрио међународни цивилни представник на Косову Питер Фејт, који правни основ присуства мисије ЕУЛЕКС на Косову види у чињеници да је група земаља, нарочито чланице Г 7, решила да призна Косово.
У поглављу XIV (Прелазне одредбе), „Устав“ одређује да међународни цивилни представник има коначну власт на Косову у погледу тумачења цивилних аспеката Ахтисаријевог плана (чл. 147. устава)[1], да су сви органи „Републике Косово“ дужни да потпуно сарађују са МЦП, међународним организацијама и актерима чији је мандат одређен Ахтисаријевим планом. Мандат МЦП се, према Ахтисаријевом плану, састоји у осигуравању и надгледању спровођења тог документа.
„Уставом“ се Косово дефинише као република, парламентарна демократија, независна, суверена, јединствена и недељива која нема никакве територијалне захтеве према било којој држави или делу државе, нити ће тражити уједињење са било којом државом или делом државе. Носиоцем суверенитета се проглашава народ, а „Република Косово“ мултиетничким друштвом које се састоји од Албанаца и осталих заједница.
Службени језици су албански и српски, а турски, бошњачки и ромски су службени на локалном нивоу, у складу са законом.
За разлику од Ахтисаријевог плана, који у чл. 6. 4. каже: „Нове општинске границе ће бити обележене у складу са Прилогом датим уз Анекс III овог документа“, „Устав“ само констатује да се „организовање и надлежности локалних самоуправа регулишу законом“. Нису прецизиране нове општинске границе.[2]
Ратификовани међународни споразуми и обавезујуће норме међународног права имају јачу правну снагу од домаћег законодавства. Члан 20. обезбеђује преношење суверености, тј. „на основу ратификованих међународних споразума, преноси државна овлашћења међународним организацијама за нека одређена питања“.[3] Нигде се не захтева да потврђени међународни споразуми морају бити у складу са „Уставом“.
У другом поглављу (Основна права и слободе) гарантује се слобода вероисповести, уверења и савести. Верске заједнице су слободне да независно регулишу своју унутрашњу организацију и имају право да оснивају верске школе и хуманитарне организације.
У Ахтисаријевом плану стоји: „Косово ће осигурати аутономију и заштиту свих вероисповести и њихових локалитета на својој територији“, што понавља и чл. 39. 1. „Устава“. Међутим, у чл. 9. „Устава“ стоји: „Република Косово обезбеђује заштиту и очување свог културног и верског наслеђа“. Термин „српска верска и културна баштина“ се у „Уставу“ не помиње, док Ахтисаријев план користи изразе „српски верски и културни споменици“ и „српска верска и културна места“.[4]
У “Уставу“ нема ни речи о СПЦ, њеној имовини и правима, али зато у трећем поглављу (Права заједница и њихових припадника) стоји: „Република Косово ће промовисати очување верског и културног наслеђа свих заједница, као саставног дела наслеђа Косова. Република Косово ће имати посебну дужност да осигура ефикасну заштиту локалитета и споменика од културног и верског значаја за заједнице.“[5] У „Уставу“ се не помиње ни реституција имовине СПЦ коју предвиђа Ахтисаријев план[6], као ни Заштитне зоне око православних манастира[7], за које Ахтисаријев план констатује да ће бити дефинисане картама, приложеним анексу V.
Све одредбе „Устава“ о правима „заједница“ су у складу са одредбама Анекса II Ахтисаријевог плана.
Националне мањине уживају посебна права, поред људских права и основних слобода одређених „Уставом“, о чему говори треће поглавље (Права заједница и њихових припадника). „Република Косово ће осигурати одговарајуће услове који ће омогућити заједницама и њиховим припадницима да чувају, штите и развијају свој идентитет. Влада ће нарочито подржати културне иницијативе заједница и њихових припадника, укључујући и финансијску помоћ“. Припадници заједница имају право да изражавају, одржавају и развијају своју културу, вероисповест, језик, традицију; да стичу јавно образовање на једном од званичних језика Републике Косово; да се, у одређеном обиму, образују на свом језику, оснивају приватне образовне установе, којима се може одобрити финансијска помоћ; слободно користе свој језик и писмо; користе и истичу симболе заједнице; користе локалне називе, називе улица и других топографских ознака које одражавају мултиетнички карактер дате области; имају загарантован приступ јавним медијима, програме на свом језику, као и право да оснивају и користе своје медије, укључујући и дневне новине, кабловске сервисе и резервисане фреквенције за електронске медије. У овом поглављу се косовски Срби експлицитно помињу само у члану 59. 11. који гласи: „Република Косово ће предузети све мере које су потребне да би се осигурао међународни план фреквенција који омогућава косовским Србима приступ лиценцираном независном телевизијском каналу на српском језику на целој територији Републике Косово“. Мањине имају право да оснивају културна, образовна, уметничка, научна, школска и друга удружења за изражавање, неговање и развој свог идентитета. Косово има и „Консултативно веће за заједнице“ које ради под окриљем „председника Републике“ и које заступа све заједнице. Мандат овог већа је искључиво консултативног карактера и нису предвиђени механизми за спровођење законских предлога, пројеката и иницијатива мањина (чл.60. ст. 3).
„Заједнице“ имају право на правичну заступљеност у јавним органима, предузећима и посебно полицији, у местима у којима живе.
Мањинама је гарантовано место једног потпредседника општине у местима где најмање 10% становника припада мањинским заједницама. Потпредседник има улогу медијатора између мањина и локалних власти, а уколико скупштина општине не уважи приговор мањинске заједнице на акт општине, он може да поднесе то питање директо „Уставном суду“, који „може да донесе одлуку да ли ће да прихвати тај предмет ради преиспитивања“. Мањинама је загарантована заступљеност у извршним органима поменутих општина (чл. 62. 5). „Устав“ не говори о којој врсти заступљености је реч и по којим критеријумима ће она бити вршена.
„Устав“ одступа од Ахтисаријевог плана који захтева да све избеглице и интерно расељена лица са Косова треба да имају право на повратак и повраћај њихове имовине и личних поседа у складу с унутрашњим и међународним правом, као и да Косово у потпуности сарађује са високим комесаром УН за избеглице. „Устав“ о правима избеглица и интерно расељених лица, само једном реченицом у Завршним одредбама, констатује да „Република Косово промовише и олакшава безбедан и достојанствен повратак избеглица и интерно расељених лица и помаже им да поврате своју имовину и личне ствари“. „Устав“ не помиње нестала лица о којима говори чл. 5. Ахтисаријевог плана.
Четврто поглавље говори о „Скупштини Републике Косово“. „Скупштина“ је највиша законодавна институција, која се бира непосредно. Има 120 посланика. Мањинама је гарантовано 20 посланичких места, од којих 10 припада Србима, а остала Ромима, Ашкалијама, Египћанима, Бошњацима, Турцима и Горанцима. Ово важно право за Србе и мањине на Косову измењено је чланом 148. (Прелазне одредбе о Скупштини Косова) и важиће само у прва два изборна мандата „Скупштине“ после усвајања „Устава“, укључујући постојећи мандат на дан ступања на снагу овог „Устава“, који ће се сматрати првим изборним мандатом скупштине, у случају да тај сазив траје најмање две године од дана ступања на снагу „Устава“. Ништа се не каже како ће ово питање бити регулисано по истеку периода од два скупштинска мандата.
Од пет потпредседника „Скупштине“, косовским Србима је гарантовано једно потпредседничко место, а друго мањинама. „Устав“ у Прелазним одредбама предвиђа транзицију институција па каже: „До првих парламентарних избора после ступања на снагу овог Устава, Председништво Скупштине наставља да спроводи надлежности предвиђене постојећим мандатом. После прве конститутивне седнице Скупшине, по ступању на снагу овог Устава, извршиће се реструктурисање Председништва Скупштине на основу одредаба овог Устава“ (чл. 161. 2).
„Скупштина“ има сталну Комисију за права и интересе заједница. Једну трећину Комисије чине српски посланици, другу трећину посланици мањинских заједница, а трећу Албанци. Ако Комисији буде предат предлог закона на разматрање, она ће „у року од две седмице одлучити да ли да дâ препоруке у вези са тим законом“ (чл. 78. 2). Члан 81. предвиђа осам врста закона који су од виталног интереса за мањине. То су: 1) закони којима се мењају општинске границе, успостављају или укидају општине, дефинише опсег овлашћења општина и њихово учешће у међуопштинским и прекограничним односима; 2) закони којима се спроводе права заједница и њихових припадника, осим оних која су утврђена „Уставом“; 3) закони о употреби језика; 4) закони о локалним изборима; 5) закони о заштити културног наслеђа; 6) закони о верској слободи или о споразумима са верским заједницама; 7) закони о образовању и 8) закони о употреби симбола, укључујући симболе заједница и јавне празнике. Ови закони не могу бити предмет референдума, а за њихово усвајање, измену, допуну или укидање, је потребна, поред скупштинске већине, и већина гласова мањинских посланика. Међутим, у Прелазним одредбама стоји да ће и витални закони, без обзира на члан 81, иницијално бити донети „већином гласова присутних посланика који гласају“!
Србима је загарантовано једно министарско место у влади Косова (поглавље VI), а једно мањинским заједницама, с тим што ће постојати још један мањински министар уколико „Влада“ има више од 12 министарстава (чл. 96. 3). Постојаће најмање два заменика министра из редова косовских Срба и два заменика министра из мањинских заједница, а ако има више од 12 министара, постојаће и трећи заменик министра Србин и други из редова мањина (ст. 4).
„Устав“ преписује одредбе Анекса IV Ахтисаријевог плана, који регулише питања „правосудног система Косова“. Оба документа само предвиђају да „Састав судова одражава етничку разноликост Косова…“ (чл. 104. ст. 2) и да „Састав судија одражава етнички састав подручја јурисдикције релевантног суда“ (ст. 23).
„Врховни суд Косова“ је највиша судска власт. Најмање 15%, а не мање од троје судија „Врховног суда“ ће потицати из редова мањинских заједница, а најмање 15%, а не више од двоје, судија било ког другог суда с апелационом јурисдикцијом (окружни судови), биће припадници националних мањина. Прелазне одредбе утврђују да ће „Свеобухватна процена која се на територији Косова спроводи у циљу утврђивања подобности свих кандидата за стална именовања на положаје судија и тужилаца… наставити да се одвија у складу с Административном директивом УНМИК-а бр. 2008/2 и на овај поступак неће утицати престанак мандата УНМИК-а или ступање на снагу овог Устава“ (чл.150). [8]
„Косовски савет правосуђа“ је независно тело (предвиђено такође и чл. 4. Анекса IV Ахтисаријевог плана), које треба да обезбеди да састав судова одражава мултиетничност Косова. Има 13 чланова, од којих двоје бирају српски посланици, водећи рачуна да најмање један члан буде судија (чл. 108. 6. 3), а двоје – посланици мањина (ст. 6. 4). У члану 151. (Привремени састав косовског савета правосуђа) стоји да се ова одредба не примењује све до краја међународног надгледања и спровођења Ахтисаријевог плана. Уместо тога, 5 чланова „Савета правосуђа“ биће из састава постојеће Независне комисије за судије и тужиоце, под условом да су са Косова, а 8 чланова бира „Скупштина“ на начин предвиђен чланом 108, осим ако двоје од четворо чланова изабраних од стране „Скупштине“, из редова посланика који заузимају посланичка места резервисана за мањине, морају бити међународни представници. У том случају, њих поставља МЦП. [9]
„Устав“ иде даље од Ахтисаријевог плана па предвиђа и „Тужилачки савет Косова“, који ће „давати предност именовању тужилаца припадника заједница које нису довољно заступљене, на законом прописан начин“ (чл. 110. 2).
Ни једним ни другим документом није гарантовано чланство српских судија у „Уставном суду Косова“. Од 9 судија „Уставног суда“, само двоје судија могу да предложе мањински посланици својом двотрећинском већином, али се онда њихов предлог ставља на „скупштинско“ гласање (чл. 114. 3). Одредбе овог члана измењене су чланом 152. (Привремени састав Уставног суда), тако што је предвиђено да, до краја међународног надгледања и спровођења Ахтисаријевог плана, 6 од 9 судија именује „председник Републике“, на предлог „Скупштине“, а троје међународних судија („који нису становници Косова или неке суседне земље“) именује МЦП. Двоје од 6 судија које именује „председник“, бира се уз сагласност мањинских посланика. Они ће имати мандат три године, без могућности поновног избора, двоје других ће имати мандат шест година, без могућности поновног избора, а двоје – девет година, без могућности поновног избора. Мандате судија у почетном периоду одредиће „председник“, жребом.
С аспекта косовских Срба и мањина, занимљиво је решење према коме општина има могућност да од „Уставног суда“ затражи оцену уставности закона или аката “Владе“ који повређују њена општинска права или умањују њене приходе (чл. 113. 4. о 113. 5), као и да десет или више посланика „Скупштине Косова“ може да, у року од осам дана од усвајања, затражи оцену уставности било ког закона усвојеног од стране „Скупштине“.
Десето поглавље (Локална самоуправа и територијална организација) садржи основна начела и одредбе о организовању и функционисању локалне самоуправе. Локална самоуправа се заснива на „Уставу“ и законима „Републике Косово“, а поштује Европску повељу о локалној самоуправи. Органи локалне самоуправе бирају се на општим, непосредним, слободним и тајним изборима. Локална самоуправа поклања посебну пажњу потребама и специфичностима заједница које не чине већину. Основна јединица локалне самоуправе је општина. Она ужива висок степен локалне самоуправе и подстиче и обезбеђује активно учешће грађана у процесу доношења одлука општинских органа. Оснивање општина, границе, надлежности и начин њиховог организовања и функционисања се одређују законом. Општине ће имати право на међуопштинску и прекограничну сарадњу, у складу са законом. Проширене и поверене надлежности општина финансира „државна власт“ која је те надлежности поверила. Централне власти, у оквиру својих овлашћења, разматрају општинске акте само у оквиру процене њихове сагласности са „Уставом“ и законом.
У економској сфери: „Устав“ штити приватну својину, а друштвена предузећа проглашава државном својином: „Република Косово има право власништва над сваким предузећем које она контролише, а које је у сагласности са јавним интересом“ (чл. 119. 9). Врсте имовине се регулишу законом. Страна физичка и правна лица могу стећи право власништва над непокретностима и право концесије и експлоатације ресурса у државном власништву, укључујући природна богатства, и инфраструктуру.
„Устав“ предвиђа и одредбе, према којима „Косовске безбедносне институције“ (чл. 125. 2) и „полиција Косова“ (чл. 128. 2), својим саставом морају одражавати етничку разноликост становништва. „Обавештајна агенција Косова“ мора бити непристрасна и мултиетничка (чл. 129). „Омбудсман“ мора имати најмање једног заменика који није Албанац (чл. 133. 2). „Централна изборна комисија“ има 11 чланова, од којих је један косовски Србин, а тројица припадници националних мањина (чл. 139. 4).
У Завршним одредбама „Устав“ потврђује захтев Ахтисаријевог плана да сви органи Косова раде у сагласности са свим обавезама „Републике Косово“ које су прецизиране планом (чл. 143. 1), а у чл. 144. тражи и 2/3 гласова мањинских посланика „Скупштине“, као услов за измену „Устава“ и доношење амандмана.
Међународни споразуми и остала акта међународне сарадње која су на снази на дан ступања на снагу овог „Устава“ ће остати на снази, до момента када се ти споразуми поново склопе, пониште или замене новим (чл.145).
Само у члану 153. који говори о мандату међународног војног присуства, „Устав“ се позива на резолуцију СБ УН 1244, али и на Ахтисаријев план: „Међународно војно присуство ужива мандат и овлашћења одређена релевантним међународним инструментима, укључујући Резолуцију 1244 Савета Безбедности Уједињених Нација… Председавајући међународног војног присуства, у сагласности са Свеобухватним предлогом о решењу статуса Косова… представља коначну власт оперативне области у тумачењу аспеката поменутог споразума, који се тичу међународног војног присуства. Ниједан орган власти Републике Косово не може разматрати, умањити или ограничити мандат, овлашћења и обавезе, поменуте у овом члану“. Ово је у складу с Анексом XI Ахтисаријевог плана.
„Држављанство“ се признаје свима који су имали пребивалиште на Косову до 1. јануара 1998. и њиховим директним потомцима (чл. 155).
Сва друштвена предузећа која су у потпуности или делимично била у друштвеном власништву пре ступања на снагу овог „Устава“ ће бити приватизована без одлагања, а све друштвено земљиште биће власништво „Републике Косово“ (чл. 159). Сва јавна предузећа биће власништво „Републике Косово“ и законом се може одобрити да буду приватизована, дата у најам или под концесију. Право власништва над предузећима која функционишу на нивоу општина и имају значај само за општину/општине, припашће општини, а општине их могу приватизовати, дати у најам или под концесију (чл. 160).
Закључци:
Ма колико овај „Устав“ садржао одредаба које прокламују људска, а нарочито мањинска права, поједина његова решења изазивају сумњу у то да ће ова права у пракси бити поштована.
На пример, на основу члана 148. којим се одредбе о гарантованим посланичким местима за Србе и националне мањине примењују само у прва два изборна мандата скупштине не може се сазнати да ли ће мањине бити заступљене у „Скупштини“ и после тог периода или не.
Нису обезбеђени инструменти за заштиту интереса мањина од стране тзв. Комисије за права и интересе заједница.
Нису предвиђене посебне мере којима би се спречило прегласавање приликом доношења одлука значајних за живот косовских Срба и мањина.
У вези са одредбом „Устава“ да ће се општине оснивати и њихове границе мењати законом, треба претпоставити да ће границе општина бити мењане према пројектованом етничком саставу становништва, односно потребама обезбеђивања албанске већине у новим општинама.
Србија би у контактима са релевантним међународним организацијама и њиховим представницима требало да укаже на то да овај „Устав“ занемарује реално стање латентне опасности по безбедност Срба и мањина и не уважава чињеницу да су се на територији покрајине Косово и Метохија одвијали жестоки етнички сукоби, у којима је највише страдало неалбанско становништво, па би зато требало успоставити много виши степен гарантовања права неалбанаца који би смањио њихов осећај небезбедности и угрожености њихових људских и мањинских права. Требало би захтевати враћање УНМИК-у свих овлашћења која му припадају према Резолуцији 1244 СБ УН, доношење нових уредби којима би питања од суштинског значаја за живот Срба и осталих неалбанаца била решена на задовољавајући начин и примену оних одредаба Резолуције 1244 које до сада нису поштоване.
Иако „Устав“ гарантује право приватне својине, имовина државе Србије се отима и проглашава „имовином Републике Косово“. Хашим Тачи је већ изјавио да жели да се велика јавна предузећа приватизују и да Косово очекује приход од продаје у износу од милијарду евра. Ту се ради пре свега о аеродрому у Приштини, Косовској електропривреди (КЕК), Пошти и Телекому. Ова предузећа би могла бити брзо приватизована, уколико се УН, као што је планирано, у јуну повуку са Косова.
Из „Устава“ се не види да је предвиђена реституција имовине, ни физичких ни правних лица нити верских заједница. Иза тога се највероватније крије настојање Албанаца да се законом сва ова имовина одузме. Имовина СПЦ је специфична јер обухвата огромна имања у приватном власништву.
Србија би требало да инсистира на реституцији целокупне српске имовине на КиМ и да захтева обештећење.
Пацоли: КОСОВО ИМА ГЛАСОВЕ за УНЕСКО, о Интерполу у договору с Америком
О тексту, ауторству и околностима писања „Устава“
Сам „Устав“ је написан у духу евро-атлантске правне традиције и HUMAN SECURITY концепта глобализације светске политике. Његови аутори су, очигледно, писању пришли са позиција смелих експериментатора, јер косовски „Устав“ одише таквом напредном мисли, да се стиче утисак како га уопште нису писали за Косово, територију на којој се узурпира приватна имовина и није загарантовано чак ни елементарно људско право на живот, него за некакву идеалну демократску земљу. На пример, члан 24. гарантује права „сексуалним мањинама“, члан 26. гарантује право сваког лица на доношење одлуке о рађању деце и право на контролу свог тела, у складу са законом (што, у преводу, значи да је право на абортус уздигнуто на ниво уставне категорије и то на територији која има ирански наталитет), док члан 37. допушта (у суштини) „нетрадиционалне“ и мешовите бракове. И све то предвиђа за једну исламску земљу! И премијер Косова Хашим Тачи и председник Фатмир Сејдиу изјавили су да је „Устав“ “најпрогресивнији и да осигурава права свим, без изузетка, националним мањинама“.
Писање „Устава Косова“ је отпочело много пре фебруара 2007. године, када је Марти Ахтисари представио свој план у УН. Нацрт „Устава“ био је наручен 2004. године од америчке невладине организације Public International Law and Policy Group и написан у најкраћем року те исте године. Написали су га професор права Универзитета Тафт и бивши професор Универзитета Дејтон у САД, Брус Хичнер (писац и новог Устава БиХ) и други чланови ове непрофитне организације. Сами су се похвалили. На сајту Тафт Универзитета је још у марту 2005. године објављено да Косово отпочиње процес успостављања независности, да новој „држави“ стоји на располагању готов „Устав“, као и информацију о ауторима. [10]
Ову вест је затим, у мају 2005. године, потврдио тадашњи председник Косова Ибрахим Ругова за лондонски „Фајненшел Тајмз“.[11]
2007. године „Устав Косова“ су „дотеривали“ професор права с Колеџа Вилијем и Мери у Вирџинији Кристи Ворен, професор права Универзитета Тафт Луис Окојн и федерални судија државе Минесота Џон Танхејм.
Зорана Миљевић, бивши саветник у Министарству за Косово и Метохију Републике Србије
[1] Ахтисаријев план предвиђа да МЦП именује Међународна управљачка група, која за ово именовање треба да тражи одобрење од СБ УН. МУГ је основана 28. 03. 2008. и одмах именовала Питера Фејта за МЦП, али одобрење СБ није формално добијено. Према плану, МЦП и специјални представник ЕУ, кога именује Савет ЕУ, биће исто лице.
[2] Док Ахтисаријев план прецизира број, назив и разграничење нових општина, „Устав“ се тиме не бави. Остаје нејасно да ли ће одредбе Ахтисаријевог плана бити директно примењене или ће се питање локалних самоуправа изнова регулисати законом. У другом случају, решење не би било трајно. Општине би могле бити мењане доношењем нових закона.
[3] Овде се, вероватно, има у виду будуће интегрисање Косова у ЕУ и приступање НАТО-у.
[4] План гарантује СПЦ имовинска права на Косову, а свештенству, верницима, активностима и имовини СПЦ додатну заштиту и имунитет. Проблематику верског и културног наслеђа План подробно разрађује у Анексу V, у коме каже да: „Косово признаје Српску Православну Цркву на Косову, укључујући манастире, цркве и остала места која се користе у верске сврхе, као саставни део Српске Православне Цркве са седиштем у Београду“, гарантује неповредивост имовине СПЦ и потпуно дискреционо право СПЦ да управља својом имовином, реконструише своју имовину, приступа својим просторијама и објектима итд.
[5] Треба имати у виду настојање привремених косовских институција да преузму надлежност за заштиту и обнављање објеката СПЦ, уз помоћ Меморандума о обнови, потписаног 27. 03. 2005. године, као и тенденцију да се српска културна баштина на КиМ преименује у „косовску“, „косоварску“, „византијску“ итд.
[6] Члан 6 (Реституција имовине): „Косово ће као на једном од својих приоритета такође радити на питањима реституције имовине, укључујући она која се односе на питања имовине Српске православне цркве“.
[7] Члан 4 (Заштићене области): „Одређеном броју манастира, цркава и осталим верским местима Српске православне цркве, као и историјским и културним местима од посебне важности за заједницу косовских Срба, успостављањем заштићених области биће пружена посебна заштита“.
[8] Није јасно да ли ће „свеобухватна процена“ утицати на поштовање одредбе „Устава“ о заступљености судија из редова Срба и мањинских заједница у саставу врховног суда.
[9] Што би број неалбанских чланова Савета правосуђа свело на 2.
[10] http://enews.tufts.edu/stories/030305TuftsScholarHelpsDraftKosovoConstitution.htm
[11] http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/05/18/srpski/P05051706.shtml
