Ненад Јездић, један од водећих српских глумаца, претходних дана боравио је у Републици Српској. У Приједору и у Источном Сарајеву извео је монодраму Књига о Милутину, коју је, по чувеном роману Данка Поповића и у режији Егона Савина, премијерно извео пре три и по године у Звездара театру, а коју ће овог пролећа, како очекује, извести чак 300. пут. Глумац је, такође, боравио у Бањалуци, где је био у жирију шестог издања Међународног фестивала студенских позоришта „Кестенбург“ и том приликом говорио је за Независне, како о својој богатој глумачкој каријери, тако и о актуелним збивањима у Србији у вези са студентским протестима.
Прошло је тридесет година од филма „Тамна је ноћ“, за који је сценарио писао још један велики Поповић, Александар Аца Поповић, један од водећих драмских писаца.
ЈЕЗДИЋ: То је био мој први професионални филм. Ми смо имали један студентски филм пре тога који је био лишен контекста професионалног, зато што није био, да кажем, хонорарисан. Ово је први филм где сам био ангажован као глумац и као професионалац.
Чини ми се Ви сте још тада били на академији?
ЈЕЗДИЋ: Да, то је била трећа или четврта година академије.
И ондашње време о којем говори и у којем је сниман тај филм је различито од данашњег. Данас на овим просторима нема мобилизације, рата, санкција, али ту су студенски протести. Део историје се понавља?
ЈЕЗДИЋ: Те наше студентске протесте и ове студентске протесте на крају крајева, посматрам као један простор где неки нараштаји, нова генерација, из младалаштва, дечаштва, из девојаштва, треба да уђу у фазу очовечења. У том смислу разумем протесте. Не разумем одређене захтеве који нису етичке природе него задиру у сферу политике и парламентарних одлука. Систем посрће и језива трагедија то потврђује. Не подржавати студенте у очинском смислу би значило да не подржавам своје троје деце која су студенти. У исто време бринем и желим да смо сви заједно поштеђени сваке манипулације које је на претек. Уз осећање огромне одговорности за јавно изречену реч и пуном свешћу о томе размишљам да су и власт и студенти на позицијама некакве бизарне опијености својим успехом и значајем који имају у овим данима који нам долазе. И једни и други са висине комуницирају и играју ону стереотипну, за сада само, мелодрамску филмску сцену где дете закључано у тоалету прети да ће да активира бомбу и да изврши девастацију свега, а родитељ у алкохолисаном стању се цери испред врата и прети „не смеш, слаб си“ или „‘ајде пуцај, пуцај!“.
У таквој ситуацији договора нема ни на видику?
ЈЕЗДИЋ: Ванредно стање нам не гине у најбољем случају. После овакве породичне срамоте следује нам, верујем. И то ми се не допада, да ћемо породичну терапију да добијемо од страних стручњака и тутора, будући да у својој заслепљености нисмо у стању да бринемо о својој кући и породици, свом наслеђу и иметку, али нека и тако буде, само нико нека не страда. Ни једни ни други нису Србија која нам је потребна. Само да верујем и да се надам да међу нама има одважних, честитих и храбрих Срба који ће рећи посвађанима доста је било, ни једни ни други нисте добри грађани, ‘ајде сад оно што никад нисмо пробали, а што јесте знамење и у химни и на грбу и у Уставу, на крају крајева, има ли нас, кад се пребројимо способних за слогу. Дакле, сви да прихватимо струку, закон земаљски и небески, па на колективну породичну терапију, трајног излечења и имунизације од сваке врсте манипулације.
У супротном завршићемо као оне две породице из филма „Тамна је ноћ“?
ЈЕЗДИЋ: Управо тако. Тамо смо имали хаос, а овде имамо слоган „руке су вам крваве“, где смо већ пресудили појединцима. Нама су свима руке крваве, коме руке нису крваве…
Мислите да је то агресиван слоган?
ЈЕЗДИЋ: Доста агресиван слоган. Ми знамо шта је то, прошли смо то.
Ви сте били учесник студентских протеста деведесетих не само на филму, него и у стварности?
ЈЕЗДИЋ: Јасно, све ово што ја причам о студентима причам из перспективе човека који је добијао пендрек по леђима на улици, из перспективе онога који се као студент нагутао сузавца на улици. Ово говорим као неко ко је све то прошао и доживео лично и велико разочарање због епилога тих протеста. Наравно, има и људи који су професори сада, а били су део тих протеста. Врло умно мисле, добро поступају и добро расуђују. Не бих да их именујем, али могуће све ово што сам рекао, да је речено са позиције мојих изневерених очекивања.
Какав епилог данашње ситуације очекујете?
ЈЕЗДИЋ: Као педесетдвогодишњак ове студенске протесте не посматрам само као идеолошки или као политички јаз, него као генерацијски јаз, чист генерацијски јаз. То је евидентно генерацијски јаз, то више није ствар политике. Генерације које сада стасавају су вајбер генерације које су одмалена биле упућене на перфидну вештину данашњице која се зове „пи-ар“. Из „пи-ара“ смо ми овде добили мреже и на тим мрежама имамо профиле који су у много чему оно што замишљамо да јесмо. Сви на обе стране, имају профиле и лишени су живе речи, живог искуства. То је потпуно виртуелно збивање и пребројавање мимо сваке моје логике. Ја верујем у реч и живим за своју реч. Све своје снаге усмеравам ка томе да одржим своју реч. Овде, између две сукобљене стране, више не пада ни реч. Нема речи. Сада су ти људи ненормално вешти постали да кажу шта треба да кажу, а да то не изговоре. Исто тако да не кажу, што неће да кажу, а да упркос томе изговоре. Родитељи и моја генерација не знају како да им приђу, а овима до тога није ни стало и не дају да им се приђе. Сви сада треба да искористимо тренутак да студентима понудимо најбоље од себе са вером да су они уистину будућност и узданица, а ни они да не забораве да смо ми њихови родитељи. Наравно, ја мислим да је систем крив за тај пропуст који је однео петнаест живота. Тај систем напросто мора да постане другачији, али не бих да се тај систем мења црвеном рукавицом и да се ствари тако генерализују и пресуђују. Ризикујемо да нам стварно свима руке постану крваве. Постоји ауторитативан режим, а одједном имамо и другу страну која, идентичним принципом вођена, тражи од нас подршку и одједном смо принуђени сви да се изјашњавамо и присиљавају нас на некакав референдумски концепт „за или против“ илити „ко мисли другачије није наш“. Е, носите се и једни и други. А сигуран сам да нас је највише који хоће стабилност и разумевање. Ово је у основи својој генерацијски јаз. Студенти су сити јер се хране својом младошћу, силином и природом карактеристичном за њихов узраст, а ови други, опет, сити и набрекли од своје власти, хоће да и даље тај исти принцип спроводе. Српски породично-фамилијарни стереотип. Мислим да се морају договорити. Не занемаривати одговорност и тренутак и озбиљно промишљати „а шта сутра?“.
Део интервјуа датог за бањалучке Независне новине
