Данас Клинички центар, некада била Војна болница. Да бих рекао коју реч о савременој Војној болници оног времена, морам да поменем чак три странца, сви нашли место у књижи Странци који су задужили Србију од Жиже Радивојевић.
Почело је са Франсисом Макензијем, који долази у Београд 1876. и укључује се у живот престонице. Купује велики плац, познат као Симића мајур, где се налазила велика бара и где су Београђани ишли у лов на патке. Та бара је била на простору данашње Славије, а из ње је, низ данашњу Немањину улицу, отицао поток и уливао се у Саву, правећи цело тло мочварним, па је то названо Циганске баре, а касније, због политичко-друштвене погодности, Бара Венеција. Данас је ту престижни Београд на води. И, да, он је управо на подземним водама.
Мекензи је исушио мочвару и парцелисао земљиште. Осим поседовања новца, (1000 дуката плац), они који су купили плац морали су бити пристојни људи, домаћини, кавгаџије и пијанице нису долазиле у обзир ни за какав новац.
Десно од Шумадијског друма простирале су се ливаде и оне су намењене за разне војне потребе.
Прва војна болница била је скромна зграда на данашњем Цветном тргу. Међутим, како је град растао, а краљ Милан Обреновић, па после његов син Александар, увидели потребу формирања „стајаће (сталне) војске“, ницале су велике зграде за војску. У Србију је, на њихов позив, дошао др. Роман Сондермајер и затекао страшну ситуацију, где су се операције вршиле на војничком ћебету и без икаквих посебних услова. Београду је била неопходна Централна болница, изграђена само за ту намену.
За то је одређен простор на падинама Западног Врачара, али се радовима приступило 1904. и трајали су 5 година. По завршетку је болница отворена за пацијенте.
Те зграде и данас стоје и имају своју првобитну намену. Оне које су реновиране изгледају врло лепо а унутра су функционалне. Дебели зидови, простране собе, широки ходници, ништа ту није мало, ни скучено.
Овај комплекс зграда на више од 20 хектара земљишта био је окружен парковима са много зеленила.
Главни улаз је из данашње Пастерове улице и води право на Централну административну зграду, која је саграђена да подсећа на средњовековна утврђења са кулама.
Управо је на ову кулу један амерички лекар, Едвард Рајан, поставио велику заставу своје земље и цео ограђен комплекс са 12 зграда и паркова прогласио америчком територијом, 1915. Дошао је баш у време аустроугарског даноноћног бомбардовања Београда, а њему је савест налагала да нешто учини. Без консултације са својом земљом, истакао је америчку заставу огромних димензија. Како Америка још није била у рату са Аустроугарском и Немачком, освајачи нису смели да бомбардују њену територију.
Када је народ схватио да је то једина безбедна територија на подручју града, нагрнуо је и испунио све зграде и травњаке. Сви су се хранили захваљујући брашну и храни коју је др. Рајан куповао од црноберзијанаца. Постоји сачувано једно требовање где пише да се, тог јутра, поделило 6000 хлебова.
Седамдесетих година изграђена је нова ВМА, а стара постала Клинички центар Србије.
Тако су три странца ударили трајни и сјајни печат историји нашег града.
Извор: Странци који су задужили Србију, Жижа Радивојевић
