Између Турака, Ватикана и српских конвертита: ПОКАТОЛИЧАВАЊЕ СРБА ЗАПАДНО ОД ДРИНЕ

1

Крајем XIV столећа у срцу Балкана одиграле су се две епске битке: Маричка (1371) и Косовска (1389) у којима су српски властелини покушали на рушевинама Друшановог царства да спрече продор исламских ратника које су предводили прво румелијски паша Лала Шахин, касније и турски султан Мурат. Османлије су после тога наставили своје крваве походе ка Европи, јер су желели све до Атлантика и Северног мора да покоре и ставе под своју чизму. Истовремено да се не чују црквена звона, но хоџа са минарета.

покатоличавање срба

Готово све хрићанске државе на Балканском полуострву су биле покорене или у понижавајућем вазалном односу. Турци су према потчињеним народима спроводили невиђени терор и страховладу највиших размера. Сваки турски паша или бег је имао неограничена права и био локални господар живота и смрти. Имали су право прве брачне ноћи, отимали децу – Данак у крви, харачили трећину приноса… а свака погрешна реч неког Србина могла је резултовати одсецањем главе на пању или набијањем на колац.

Мноштво Срба није се мирило са таквим начином „живота“, него је са породицом одлазило у Панонију, или пак на крајњи северозапад Балкана, заправо на територију Хабзбуршке монархије. Тако је већ 1533. године оформљена Војна Крајина која је имала посебан статус, под управом Бечког двора. Они су били аустроугарски ратници који су морали да ратују за интересе германске царевине, превасходно са Турцима који су често вршили упаде и пљачкали, палили, рушили, уништавали све што се може.

Почеци унијаћења Срба у Хабсбуршкој монархији

Долазак Срба у Хабзбуршку монархију није био прихваћен од стране многих, а један од главних разлога за то јесте српска припадност православној цркви. Одмах су се појавили многи који су хели да Србе преведу у римокатолицизам. Најуспешнији пројекат унијаћења у том периоду био је унијаћење у Жумберку. 1750. генерал Леополд Шерцер је забранио деловање православних монаха у Жумберку. На ову одлуку је утицало опште непријатељско расположење према православним Србима, као и прибички унијатски бискуп Гаврило Палковић. Није се презало од насилног ширења уније, а само унијаћење је имало велику подршку. Као главни про-унијат се истакао Бенвенуто Петаци, који је имао утицаја на двору. Као његов главни противник се истакао барон Бартенштајн који је 17. октобра 1765. писао царици Марији Терезији и у том писму се супротставио Петацијевој политици. Положај православаца се ипак погоршао те су касније морали предати манастир Марчу унијатима, а српске молбе двору нису уродиле плодом. Ипак, унија није напредовала.

покатоличавање срба
Мапа Војне крајине / Фото: Wikipedia

Током сазива угарске скупштине 1751, дошло је на ред и српско питање и тада је установљено колико су уствари Срби одани православљу те се констатовало да не само да се Срби одбијају покатоличити, но да умножавају своје цркве, као и да покушавају да унијате врате у православље. 1753. долазимо до губитка Марче, када је Петаци насилно растерао монахе који су отишли у манастир Лепавину. Про-унијати нису увек посезали за насилним методама, понекад су покушавали да преведу неке српске свештенике на страну уније, па је тако ђакон Јанко Прушчевић одбио понуду унијата да шири унију по Жумберку, због чега је у ланцима одведен у Карловац. 1752. Шерцер је царици рекао да у Жумберку никада није доминирала православна црква, те да су одувек ту били унијати, што није тачно. Православно становништво је имало своје посебно, домаће свештенство из манастира Гомирје што показује да ипак Жумберчани нису били одани унији како је то Шерцер представљао. А и устанци православаца који су се опирали унији такође показују колико је, у ствари, православље било укорењено у српском народу. Да је унијаћење имало и званично подршку, потврђује заједничко саветовање Дворског ратног већа и Угарске дворске канцеларије 24. маја 1752. на којем се Шерцеров рад похваљује, али се упозорава на то да бискуп Палковић још увек нема званичну дозволу од папе те да се он не би смео мешати у црквена питања док се та дозвола не добије.

1758. карловачком митрополиту су Жумберчани поднели жалбу у којој говоре о насилном унијаћењу. Међутим, ситуација ће постати само гора, јер је Шерцера у карловачкој команди наследио гроф Петаци који је одмах наставио унијаћење те је немилосрдно прогонио православно свештенство. Као главни бранилац Срба се опет истакао Бартенштајн који је цару Јосифу објашњавао да не разуме због чега се Римокатоличка црква толико устремила на православне, а не на опасније непријатеље протестанте, те такође говори како би унијаћење православаца могло довести до непријатељства са Русијом што Аустрији није требало будући да су им требали савезници против Пруске. 1759. Бечки двор ће ипак прихватити жалбу митрополита Ненадовића те ће православном свештенству бити дозвољен приступ у Жумберак, али под условом да не покушавају унијате вратити у православље. Међутим, овој одлуци се успротивила Угарска дворска канцеларија, па је Марија Терезија заказала ново саветовање 14.3.1760. Отприлике у ово време су се појавиле и приче о отмицама римокатоличких девојака од стране православаца, што је Бартенштајн оправдано сматрао пропагандом и лажима. Иако је на крају двор званично објавио да се православни свештеници смеју вратити у Жумберак, Петаци је то игнорисао, а карловачки митрополит се 1. маја 1761. због тога жалио двору. Петаци је сада почео да присиљава граничаре да иду у римокатоличке храмове. Међутим, упркос многобројним жалбама, двор није био на страни православаца.

Убрзо је у Жумберак послат и дворски саветник барон Плетнер који је требало да утврди колико има православних, а колико унијата. Важно је напоменути да је 1761. један унијатски бискуп рекао да у Жумберку има врло мало унијата. Када је схватио да се не сме више оглушивати о дворску одлуку, Петаци се послужио варком: наиме, дозволио је православном свештенству да уђе у Жумберак, али им је забранио да врше икакве обреде. Петацијев наследник, генерал барон Бек је тврдио како у Жумберку постоје само 3 православне породице, мада је 1761. бискуп говорио како је унија слаба у Жумберку. Наравно, ово може значити да је Бек једноставно слагао, али исто тако показује да су многи људи примили унију, макар само површно. Марија Терезија је 10. октобра 1765. поново сазвала састанак на којем се расправљало о жумберачком питању.

покатоличавање срба
Портрет митрополита Павла, рад непознатог аутора / Фото: Wikipedia

Митрополит Ненадовић је још раније двору предложио да се у Жумберак пошаље комисија која ће утврдити тачан број унијата и православаца, али су сада сви осим Бартенштајна били против тога јер су се плашили да ће та комисија само довести до нових немира у Жумберку. Још је одлучено да се сви унијати који студирају у Риму, а који су пореклом из Жумберка, пошаљу у Жумберак да би ширили унију. На крају је Бек добио задатак да направи попис, али су се и Ненадовић и Бартенштајн противили овој одлуци јер су сматрали да Бек није поуздан, међутим 26. јануара 1767. командант Жумберка пуковник Лецењи је у Карловцу изјавио да је тачан попис извршен и да укупно има 4 православца у Жумберку.

Овај извештај је Бек послао Дворском ратном већу. Жумберачко питање се опет појавило 24. октобра 1769. током српског црквеног конгреса у Сремским Карловцима када је опет тражено да се направи тачан попис у Жумберку, али је на челу Илирског дворског посланства сада био барон Колер, човек нетолерантан према Србима који је одмах Марији Терезији предложио да изда декрет по којем би се коначно забранио улазак српском свештенству у Жумберак. Иако је владарка одбила да изда декрет, ипак је прећутно одобрила уништење православља у Жумберку јер је одредила да се настави са досадашњим унијаћењем. Колеру то није било довољно те је предложио Марији Терезији следеће: да она изда декрет, али да он остане тајан тако да он не би имао лошег одјека међу православцима. И тако је и било. 8. децембра 1769. декрет је написан, а новом карловачком митрополиту Јовану Ђорђевићу је наређено да тај декрет задржи за себе. Тако је завршен спор око уније у Жумберку у корист унијата.

„Проблем“ ослобођене Србије

Такво стање је било све до средине XIX столећа, када је Ватикан увидео да Османско царство све више пропада, а истовремено су Срби са источне стране реке Дрине већ добили самосталност од Владе у Цариграду. Управо је ослобађање православних Срба од турских завојевача уливало велики страх код Римске курије, јер су проценили да би, ако би толико православаца остало на западу Балкана, њима то доносило силне проблеме.

Зато је покренут монструозни пројекат покатоличавања Срба у земљама западно од реке Дрине, а јужно од реке Драве. Циљ је био да они у почетку промене своју веру, а касније нацију. Тачније, знали су да ће покатоличени Срби постати, у ствари, Хрвати. Јер Хрвата у то време је било врло мало међу свим јужнославенским народима, углавном у Загорју, ретко ван тог подручја.

Масовно су римокатолички свећеници слати у Херцеговину, Лику, Кордун, Банију, Славонију, Босну, Горске Котаре, Дубровачку Републику, Срем…

Сит Србин гладноме не верује

На прелому векова, са XIX на XX, ситуација је била таква да је било мноштво сушних година, поготово што тада нису техника и технологија напредовале, бар не код нас у смислу да је било шансе да се лако изграде системи за наводњавање. Тада су многе сиромашне породице и насеља добијале непристојне понуде, да пређу у римокатоличку веру, а заузврат добију храну да прехране породице.

Ту се дешава круцијална ствар. У богатим селима, о преверавању нико није хтео ни да чује, јер они су били и у материјалном смислу богати (а јаки духовно и ментално врло снажни), јер су имали брашна, меса, масти и сл. од раније. Могли су да се прехране. Док сиромашним селима да не би деца скапавала од глади, јер зиме су биле хладне, ветрови ледили крв у жилама… прихватали су да пређу у римокатолицизам.

На тај начин, број покатоличењака је из године у годину растао, да би се почетком 1940-их година њихов број мерио милионима, јер су долазиле нове генерације. Они су постали љути борци за интерес Ватикана.

Није ни чудо то што је римски Папа априла 1941. године благосиљао стварање Независне Државе Хрватске, јер се очекивало да ће управо поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац извршити постављени задатак, а то је радикално смањење броја православних Срба на територији клерофашистичке НДХ. Штавише, преко 1.300 римокатоличких фратара би учествовало у геноциду над Србима и Јеврејима током Другог светског рата.

Онима који су се мало више бавили тематиком геноцида над Србима у НДХ сигурно је запала за око следећа ствар:

„На богато српско село у лето 1941. године ударили су комшије из суседног села“.

Овако нешто сам сретао у литератури која се бавила покољима у: Пребиловцима (Херцеговина), Драксенићу (Босна), Дивосело (Лика), Вељун (Кордун). Кусоње (Славонија)…итд.

покатоличавање срба
Масовно покатоличавање босанских Срба / Фото: Wikipedia

Знао је Ватикан да неће сви Срби одмах да пређу у римокатоличку веру, али су веровали и да ће ови који пређу бити њихови најљући борци, јер то су горштаци ратничке крви, када их обуче у фашистичком духу (најгора комбинација).

Посао наравно није био завршен 1945. године, иако је тада Други светски рат званично окончан. Након само 45-46 година, поново се откопавају ратне секире и покрећу нови оружани сукоби на простору бивше Југославије… настављено је тамо где се није ни завршило. Веровали или не, али хрватски фашисти, тачније потомци Павелићевих бојовника сада под командом Фрање Туђмана поново жестоко ударају на Кусоње, Дивосело, Пребиловце, Вељун…итд. Овај пут су имали више успеха, јер су Срби били сами током 1990-их година, а Хрвати имали помоћ читаве западне хемисфере.

Такође, Ватикан је међу првима признао независност Хрватске од СФРЈ… 13. јануара 1992. године. Била је то шеста држава која је тако нешто урадила.

Данашњи Хрвати, скоро 80% имају српске корене, јер су им прадедови (православни Срби) прелазили у римокатолицизам. Добар део њих је тога и свестан, али у данашњој ситуацији бежи од тога јер „не жели проблеме“. Сваки призвук корена код њих изазива љутњу, бес… који доводе до мржње и психоагресије. Индокринација је учинила своје, а Ватикан ни данас, а ни у будуће неће престати са зацртаним циљевима још од пре 300 година.

ФБ Историја Срба / Хронограф / Чуле, Злочини над Србима

1 коментар

  1. Поштовање.
    Ако је Војна крајина основана 1533 год. и ако су се тих година досељавали Срби на тај простор откуд онда тамо српски манастири мислим ко их је саградио прије више од сто година од досељавања православног становништва. Манастир Драговић 1395 год, манастир Крупа 1317 год, манастир Крка 1345, манстир Рмањ…Нису ваљда католици подиѕали православне манастире а много су велика ѕдања да су грађена ѕа терен који нема своје вјернике. нешто ми се не слаже око „досељавања“.
    Велики братски поѕдрав иѕ Лике.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.