Нема који се све амерички дипломата у последњих двадесет и кусур година није појавио на овим просторима како би Србији испоставио захтеве и ултиматуме који су по правилу увек бивали тежи, строжи и по њене националне интересе опаснији од оних које су износили његови претходници.
Ричард Холбрук рекао је једном приликом Милошевићу да је списак америчких захтева према Србији „бесконачан“. Тог „златног правила“ америчке дипломатије према Београду држали су се сви његови наследници који су у Србију долазили као њени колонијални управници, тражећи све веће уступке, после чијих прихватања је ова држава бивала све слабија и расцепканија.
Тог правила данас се држи и још једна у низу пудлица династије Клинтон, нови приштински тутор Вес Мичел.
И он ће данас у Београду Србији изнети нове услове, српском народу одржати нову стару „косовску лекцију“ и покушати да примора државни врх на коначно и неопозиво признање лажне косовске државе.
При томе ће се Вес Мичел (као и његов омражени претходник Брајан Хојт Ји) на сав глас позивати на „међународне обавезе“ Србије, Поглавља 35 и 24 са ЕУ, Бриселски споразум и низ других од стране Запада диктираних „решења и договора“ по питању КиМ.
Постоји само један начин на који Србија треба и мора да му одговори. Званични Београд је тај одговор до сада увек избегавао или се барем трудио да га све ређе и тише помиње. Али сада је дошло време да се он гласно и јасно саопшти.
Одговор Србије је кратак и крије се у члану 103 Повеље УН.
А он је веома јасан, изричит и недвосмислен као што и приличи држави која за себе тврди да је суверена и независна земља. У преводу на језик дипломатије тај одговор гласи: „Једина међународна обавеза Србије у односу на КиМ је Резолуција 1244 као једини правно релевантан акт за решење питања јужне српске покрајине“.
Никакви (наметнути) бриселски споразуми, повеље, резолуције и декларације не могу да буду изнад одлука највишег органа међународне заједнице – Савета безбедности УН, који је Србији признао трајно и неотуђиво право суверенитета над територијом Косова и Метохије. Србији то право нико не може тек тако да одузме, поништи и обезвреди, а понајмање не једностране одлуке оних држава и организација чија политика је данас синоним за непоштовање и урушавање међународног права.
Покојни пуковник Гадафи једном приликом рекао је да би „спремност Либије на западне уступке само повећала америчке апетите и прохтеве. Одлучност у истрајавању при својим интересима је једини гарант да сачувамо своју слободу и самосталност.“
Време је да из ових историјских речи либијског државника и Београд извуче понеку важну поуку.
Амерички приступ српском питању на Балкану је већ деценијама исти и он своју суштину не мења. Вашингтон рачуна да ће оштрим наступом и одлучним тоном Вес Мичел успети да заплаши Србију како би се она (као толико пута до сада у протеклих 18 година) повиновала америчким захтевима. Али Србија баш сада нема никакав рационалан разлог да то учини.
Београд на капитулацију није био спреман ни турбулентних деведесетих када у међународној арени де факто није имао ниједног савезника па зашто би на капитулацију био спреман сада, када иза себе има подршку двеју светских сила, Русије и Кине. Све то утолико више оправдава и изискује горе поменути децидан српски одговор Весу Мичелу.
Било би пожељно када би уз тај одговор амерички дипломата од својих српских домаћина на поклон добио и једну копију Повеље УН. Нека је добро проучи и нека запамти дан када је понижен отишао из једне државе која је јасно рекла да више неће трпети уцене и диктате јер су је у прошлости они много коштали. Чак и превише.
Мичеле, иди кући.
Срећан ти пут.
 на сав глас позивати на "међународне обавезе" Србије, Поглавља 35 и 24 са ЕУ, Бриселски споразум и низ других од стране Запада диктираних "решења и договора" по питању КиМ.){kind=link}