БЛАЖЕНА АЛИПИЈА КИЈЕВСКА, ХРИСТА РАДИ ЈУРОДИВА

Претпоставља се да се блажена Алипија (Агапија Тихоновна Авдејева) родила 1910. године у Пензенској области у благочестивој породици Тихона и Васе Авдејевих. Блажена старица је причала да је њен отац био строг, а мама веома добра, велика радница и веома пажљива.

Гроб који посећују поклоници

На северној периферији Кијева, између борова и старих бреза, на неколико километара се простире Шумско гробље. У дубини, десно од централне капије, једна од парцела као да се издвојила из анонимности и атеистичког плена – битно се разликује од већ уобичајене мермерне доминације црно-браон надгробних споменика. Бели крстићи на скромним гробовима говоре о вечном животу, преображеном и радосном. Та земља, на којој је гробље, припада древном Флоровском женском манастиру: овде почивају монахиње и свештенство, преминули у другој половини прошлог века.

Шумско гробље се појавило 60-их година прошлог века, и тада је игуманија Вазнесенског Флоровског манастира Антонија, однела у горисполком (орган градске извршне власти) новац за осму парцелу гробља. Игуманија, наравно, није ни могла претпоставити да ће то место временом да привуче много поклоника из разних делова Украјине, Белорусије, Русије, па чак и преко океана. У јесен 1988. године овде је била сахрањена блажена монахиња Алипија (Авдејева), позната у свету као Христа ради јуродива, прозорљива старица. Данас се њено поштовање од стране Кијевљана може сравнити чак с поштовањем Матроне Московске, иако блажена Алипија још није уврштена у ликове светих. Документи се тек прикупљају и проучавају, али, по мишљењу намесника Покровске Голосејевске пустиње, архимандрита Исакија (Андроника), који је глава ове обитељи која је настала 90-их година прошлог века, канонизација блажене ће се обавити у блиској будућности. Успут поменимо, да се блажена Алипија подвизавала управо на развалинама 1926. године уништене Голсејевске пустиње, и молила се угодницима Божјим, који су се у XIX и почетком XX века подвизавали ту, а неки су ту и сахрањени: митрополиту Кијевском Филарету (Амфитеатрову; † 1857; његове мошти почивају у пећинама Кијево-Печерске лавре) и његовом духовнику јеросхимонаху Партенију († 1855), Христа ради јуродивим старцима јеросхимонаху Теофилу († 1853) и монаху Пајсију († 1893), старцу-духовнику јеромонаху Алексију (Шепелојеву; † 1917). Блажена Алипија као да је преузела ту духовну штафету Голосејевских подвижника и молила се за обнову Голосејевске пустиње. Прикривено је говорила својим духовним чедима, да ће овде боравити увек „увек, али не одмах“.

Али вратимо се на Шумско гробље. Први пут сам на Флоровској парцели био 1990. године, још пре распада Совјетског Савеза, када су за гроб матушке Алипије знала само њена духовна чеда. Међу њима су биле и неке флоровске монахиње, које су ме и довеле на њен гроб. Успут су ми причале о старици, о томе како је живела некада у шупљини стабла огромне липе, на територији Кијево-Печерске лавре, до њеног затварања 1961. године, како су њене молитве чиниле чуда излечења и Божје помоћи – као отворену књигу је читала срца људи који су јој долазили. Многе је благословила на свештенство и монаштво, многе је истргла из хладних шапа смртоносних болести, многе је спасила од беде и животног краха.

Из житија блажене Алипије

Често се догађа да се при сакупљању података и састављању материјала за биографију Божјих угодника, поткрадају факти разне врсте, који изазивају сумњу, посебно када се то тиче људи који носе подвиг јуродства. Познато је да је матушка била Мордовка по националности и руски је говорила са грешкама, и још је , као и све блажене, о себи говорила изненада и без неког реда, често прикривено и без икаквих коментара. И поред тога, њене најблискије послушнице, или, како их зову, хожалке, а такође и нека њена духовна чеда – филолози и новинари – успели су да прикажу њен животни пут на страницама књига, часописа и електронских сајтова. Ево шта се може прочитати о њеном детињству на кијевском сајту „Блажена Алипија“:

„Претпоставља се да се блажена Алипија (Агапија Тихоновна Авдејева) родила 1910. године у Пензенској области у благочестивој породици Тихона и Васе Авдејевих. Блажена старица је причала да је њен отац био строг, а мама веома добра, велика радница и веома пажљива. Дешавало се да јој стави у кецељу свакакве посластице и каже да раздаје сиромашнима у њиховом селу; посебно је много посластица делила за празнике. Када је дошло време, Агапију су послали у школу. Жива, брза, паметна, није могла да се суздржи и свима је помагала. Девојчицу су превели у други разред, и од деце која су старија од ње годину дана Агапија се издвајала умом и разборитошћу. 1918. године родитеље Агапије су стрељали. Целе ноћи осмогодишња девојчица је сама читала Псалтир за умрле. Неко време Агапија је живела код ујака; после две године проведене у школи, пошла је да обилази света места… У годинама безверја, десет година је провела у затвору; и поред тешких услова у којима је била, трудила се да пости, и непрестано се молила“.

Даље се у житију говори о чудесном ослобађању из затвора, о јављању угодници апостола Петра. Поређењем те чињенице с даљњим молитвеним животом старице, може се схватити зашто се много година молила у кијевском Демејевском храму, непосредно испред иконе апостола Петра и Павла у десном прилазу. У том житију се, такође, помиње сусрет старице Агапије с прозорљивим јеросхимонахом Теодосијем, који је у послератно време живео код Новоросијска у селу Горњи (бивша станица Кримскаја), који ју је благословио на подвиг јуродства. О томе је сама матушка говорила: „Ја сам код Теодосија био, Теодосија сам видео и Теодосија знам“.

Али најпотпуније је описан живот блажене у Кијеву – од 1960-их до 1988. године, – јер постоје документоване потврде факата, и многобројна сведочанства њених духовних чеда и свих, који су имали прилике да разговарају с њом. Матушка је носила ланац у виду огромне свезе кључева, а на грудима, такође. испод одеће, – икону. Скоро свакодневно је довозила у храм торбе с хлебом, који су јој доносили људи, куповала је мноштво свећа и сама их стављала пред иконе. Узгред, још много пре раскола, разобличила је једном бившег митрополита Филарета (Денисенко), директно на служби, због чега је била истерана из храма. Познато је, такође, да се уочи 1986. године, када се догодила Чернобилска катастрофа, матушка много бринула, говорила о „страшним пожарима“. Говоре, да је почетком априла 1986. године, она на више дана напустила своју колибу у Голосејевској шуми и обишла, опирајући се на штап, цели град, молећи се за његово спасење.

Много тога чудесног сам чуо и сазнао о животу блажене. Али тада, на гробљу, све се то прихватало као бајка.

И ипак сам поверовао

Према причама монахиња, тада сам се односио с извесном дозом неповерења „образованог совјетског новинара“, који је одрастао у атеистичкој средини, али ипак и оцрковљеног. За време литије, загледао сам се у лик блажене на овалној фотографији надгробног крста, с натписом „Бој се Бога“! Како сам после сазнао, неки ђавоимани је пролазио овде више пута, чупао крст и бацао га у страну. Очигледно је, да је тај натпис био намењен његовом уразумљењу. Продорни поглед јуродиве је проницао у само срце, и тихо спокојство је обузимало душу.

– Моли матушку за помоћ, ако имаш некакве животне проблеме, – посаветовале су ме монахиње. – Она свима помаже.

О чему да молим, нисам знао. Зар о томе, да на кино-студији „Научфилм“ приме мој сценарио о оцу Михаилу Бојку, познатом кијевском духовнику, сину прогоњеног свештеника, који је као добровољац – минобацач прошао цео Велики отаџбински рат? Како сам касније сазнао, сам отац Михаил се према блаженој Алипији односио с крајњим неповерењем, сматрајући је за болесну. Својевремено је служио као ђакон у Вазнесенском храму на Демејевки, где се много година молила матушка Алипија: „Помоли се, блажена матушко, да мој сценарио буде прихваћен и људи сазнају о гоњењима на Цркву и о њеним служитељима“. Мојем изненађењу није било краја, када ме је, буквално кроз неколико дана, позвао режисер кино-студије и рекао да је мој сценарио прихваћен. Поред тога, режисер, који је снимао филм о оцу Михаилу, нашао је у архивама кадрове хронике, на којима је било снимљено опело за сељаке умрле од глади у Полтавској области. И што је било изненађујуће, у кадар је пао и отац протојереја Михаила Бојка – свештеник Павел Бојко, а мали дечак који му је помагао је био његов син Михаил. Сам режисер појма није имао да је у његов филм ушао и будући отац Михаил. А херој филма је приликом гледања ускликнуо:

– Па ово је мој отац! А ја сам овај поред, босоноги дечко!

После гледања филма, испричао сам оцу Михаилу о својој молитви на гробу блажене, о томе како сценарио дуго нису прихватали, а потом су одједанпут прихватили. И о томе, што је такво налажење кадрова кино-хронике, такође, по молитвама блажене. На то је старац изненађено климао главом и изговорио после паузе:

– Чудесан је Бог у светима Својим!

После тога сам, посећујући гроб родитеља, посетио и матушку, упознао сам Веру Фјодоровну Удовиченко – која је написала књигу о блаженој Алипији, у коју су ушле десетине успомена свештенства, монаха и мирјана – који су знали матушку за живота, и тих, који су добијали помоћ њеним молитвама и после њене смрти.

„И сећање на њу с колена на колено…“

Многе свештенике сам знао лично и потом, после читања књиге „Стечена љубав“, издату по благослову митрополита Владимира 2005. године, разговарао сам с њима, питао их о монахињи Алипији. Бивши настојатељ Вознесењске Демејевске цркве, отац Методије Финкевич (који се у позним годинама замонашио у Почајевској лаври) је веома поштовао матушку, причао је, како је још за живота Алипије посећивао њену кућицу у Голосејевској шуми. Тада је отац Методије, тада још млади свештеник, служио у Владимирском катедралном сабору, и матушка га је стално питала:

– А ти на Демејевки служиш?
– Не, матушка, ја сам код вас дошао из сабора…
– А-а, из сабора…

И тако сваки пут. „Да, већ се губи старица“, – мислио је отац Методије. Али ускоро је био постављен за настојатеља Демејевске цркве, где је служио више од 20 година. Када сам испричао оцу Методију о случају с филмом, он је приметио:

– Она је била оличење кроткости и незлобивости. Ја јој се молим чак и за ситнице.

У књизи о матушки су наведене приче, како је помогла људима у тешким животним ситуацијама – онима, који су били већ једном ногом у гробу, уништавали се пијанством, били у мрежама секти, који су губили децу, мужеве и жене, стајали пред тешким животним изборима, не знајући како да поступе…

Њено духовно чедо је био и бивши епископ Туљчински и Брацлавски, Иполит (Хиљко), који је сада у пензији. У својим сећањима на старицу, владика је говорио да му је она прорекла епископство, и пожар, који се догодио када је студирао у Московској духовној академији: пожар је избио 1986. године, управо пред празник Воздвижења Часног Крста Господњег – пет студената је тада предало своје душе Христу.

– Мојој сестри, која још ништа није знала, о пожару је рекла матушка Алипија: „Био је пожар! А он се спасио! Ишао је тамо-амо!“ Молитвама матушке, спасио сам се – и стварно нисам спавао целу ту ноћ.

Епископ је испричао још неколико интересантних случајева из свог живота, како је молитвама блажене успео да спаси прст, који замало да изгуби, радећи с електричном тестером – њој је то било откривено, како му је помогла у лету за Јерусалим, где је носио послушање у Руској духовној мисији, и многе друге. Навешћу епизоду из њиховог последњег сусрета. То је било пред сами одлазак у Јерусалим. Матушка је веома волела цвеће, и владика јој је донео букет.

– Матушка, примите ово цвеће. Кажу да је оно симбол живота.

– Живота, кажеш? Онда га сам и стави у вазу.

То је био њихов последњи сусрет на земљи.

Бог је открио блаженој време њене смрти. Матушка се представила Господу 30. октобра 1988. године. Питала је: „Ког дана се пада 30. октобар?“ Говорила је, такође, да ће на њеној сахрани падати снег, што се и десило касније.

* * *

Она живи у сећању народа. Њено име се чује на помену у свим храмовима Кијева и шире. Одавно су већ њени поштоваоци насликали иконе блажене и написали акатист. Али, очигледно, мора се испунити нама непозната „пунота времена“, пре него што се под сводовима храмова чују речи њене небеске славе.

Данас се гроб блажене чува у доњем нивоу Покровског храма Голосејевског манастира – тамо су њене мошти биле пренесене пре десетак година, октобра 2006. године, и непрекидне реке људи се сливају к матушки. Манастир се посебно препуни на дан представљења Богу матушке Алипије – 30. октобра.

Сергеј Герук, pravoslavie.ru

Превод са руског С. М.