Велики добротвор и хуманиста, национални радник најплеменитијег кова, једна од родоначелница „Кола српских сестара“, хероина и у рату и у миру, личност беспрекорне и узорите биографије, госпођа Делфа Иванић, у писму новим комунистичким властима, понудила је свој живот у замену за живот генерала Драже Михаиловића!
Када се загледамо у прошлост и када се присетимо свих великих жена и мушкараца, наших предака, намеће се питање да ли смо уопште и колико њихови достојни потомци.
„Президијуму народне скупштине ФНРЈ – Београд
Обраћам се цењеном Президијуму ФНРЈ, усрдном молбом и молим га за помиловање бившег ђенерала Драже Михаиловића.
Ја се обраћам лично, у своје име, али сам уверена да за мном и сада, као и у току прошлих 47 година мога националног рада, стоје многе стотитне хиљада српских жена. Ја молим Президијум, да се у овом тешком моменту покаже и благородним и далековидним и да спасавањем главе једног противника, који је, бесумње много пута и погрешио, можда, врло често и преко своје воље, жеља и намера, учини да се у српском народу покаже једно боље и племенитије осећање од онога, казнити кривца, страдалника и побеђеног и онда, када смо ми победници. Већи је победник, свакако, онај ко зна да прашта баш онда кад је у снази и моћи, но онај који одређеује казну и пушта, да се она изврши, без обзира на то, да ли је кажњеник крив или невин. Благодарство и доброта су закони које нам је даривао Бог и они су, несумњиво, непогрешни. Благородство и доброта то је свакако изнад свих права и писаних људских закона. А све друго, закони, параграфи и томе слично, људска су работа и они могу бити и погрешни, много пута и онда, када се верује да се кроз њих и преко њих служи општем добру. Ја молим Президијум, да ову моју скромну и усрдну молбу уважи, и да тим, својим племенитим поступком умири многе честите српске душе. Верујући да би ово био један не само више но благодаран поступак од стране Президијума, поклањање главе једном великом противнику, онда када је он потпуно побеђен и савладан, већ да би то необично миротворно деловало на српски народ, ја нудим драговољно своју главу, иако знам да она више много не вреди, нудим њу и молим да будем стрељана ја, уместо осуђеног Драже Михаиловића.
Унапред дубоко благодарна Президијуму,
У Београду, 15. јула 1946. Делфа Ив. Иванић, кћи војводе Ивана Мусића, оснивач Кола српских сестара и негдашња његова председница. Душанова улица 11а, Београд“.
Ко је била Делфа Иванић
Била је једна од оснивача Кола српских сестара, прва Српкиња носилац одликовања „Флоренс Најтингејл“, космполита, присталица Равногорског покрета. Образована и идејно активна, одступала је од модела жена своје епохе, због чега је више пута подносила жртву у затворима Гестапоа. По изласку је била јавно прокажена, а тек данашње генерације са слободом увиђају вредност животног дела Делфе Иванић.
Ћерка је херцеговачког војводе Ивана Мусића, вође Срба кримоатолика у Поповом пољу током Херцеговачког устанка 1875. године, који је пред крај живота прешао у православље. Чувене корене има и са мајчине стране, Цвија Вуксановић потицала је из угледне хереговачке породице из Стоца. После женидбе Мусић се са породицом из Подгорице сели у Београд. Забележена сцена из „Успомена“ Делфе Иванић сведочи о болном делу њеног детињства:
„Једанпут када ме је моја мајка чешљача, рекла ми је: ’Сада те чешљам ја, а ко зна ко ће те после мене чешљати.’ Мене је то јако заболело и кад је мој отац дошао, ја сам му се одмах потужила на оно што ми је мајка казала. Знам да је онда мој отац мајци приговорио да такве ствари не треба да ми говори. И после извесног времена моја мајка је умрла, не знам тачно, али мислим почетком 1886. године и знам да су ми онда и кума Иванка Анђеличка и кума Каја Милишићка везивале од плаве пантљике машне за њу. Нисам била на мајчином погребу, али сам сваким даном осећала да ми мајка недостаје. И тада сам мислила да кад одрастем, ја ћу исплести једне лепе чарапе и узети једне велике лествице, па ћу се попети горе до Бога и дати му на дар чарапе и умолити га да ми врати моју мајку.“
Отац јој умире у 40. години, а када је имала осам година усвајају је Михајло Богићевић, министар грађевине и председник Београдске општине, „оцика“, како га је Делфа звала, и његова супруга Катарина (рођена Константиновић, несуђена жена кнеза Михаила). Делфа у Београду завршава основну и Вишу женску школу, а у Женеви започиње студије хемије. Њен оцика је сматрао да би као апотекарка могла имати сигуран посао и бити независна жена. Управо његова смрт 1899. године прекида њене студије, те се Делфа враћа у Скопље, где ради као наставница хемије. Ту упознаје и свог будућег супруга Ивана Иванића, књижевника и српског вицеконзула, аутора многих радова о етничким групама у Србији и на Балкану. Венчали су се 1901. године, када је Делфа напустила место наставника и започела хуманитарни рад. Већ 1903. године са сликарком Надеждом Петровић, Браниславом Нушићем и супругом Иваном оснива Коло српских сестара. Брачну срећу Иванића употпуњава усвојена ћерка Иванка.
Делфа наставља оно што је понела из дома свог поочима Михајла Богићевића, великог патриоте и хуманитарца, оснивача и потпредседника Друштва „Свети Сава“. Илинденски устанак у Македонији и страдање српског народа утицали су на стварање Кола, друштва које ће помоћи ближњима у ратним недаћама. Током боравка у Скопљу Делфа се упознала и са вођама четничког покрета, њихова жеља за слободом инспирисала је настанак Кола српских сестара. Пропаст устанка 1903. године и масовно затварање људи били су и коначан повод за рад. Коло је помагало породицама затвореника, збрињавало избеглице.
Исте године из Скопља Делфа и Иван прелазе у Београд, Иван постаје секретар конзуларног одељена Министарства спољних послова. У престоницу стижу ноћ после убиства краља Александра и краљице Драге.
Делфа је говорила француски, италијански и немачки језик, а захваљујући дипломатској каријери супруга поред Скопља живела је у Цариграду, Риму, Лондону, Паризу, Ници. И када се 1919. године трајно настанила у Београду, често је путовала. Сарађивала је с многим књижевним часописима што као преводилац, што као писац. Кроз Коло српских сестара радила је на просвећивању жена и залагала се за њихова права. Са Колом и Београдским женским друштвом гостовала је у Прагу, по позиву на изложбу народних рукотворина.
Године 1906. од више женских друштва ствара Српски народни женски савез, а програм који је она изнела у патријархалној српској средини није благонаклоно дочекан. Тражила је равноправност мушкараца и жена, исте квалификације и исти рад, право жена на наслеђивање. Постала је потпредседница Савеза 1911. године; са председницом Катарином Миловук бори се за право гласа жена под истим условима који су важили и за мушкарце. Запосленим радницама Делфа олакшава положај отварањем првог дечјег обданишта у Србији 1912. године. Било је то „Чувалиште Свете Јелене“.
Почетком балканских ратова иницирале је формирање болнице Кола српских сестра, у којој је и сама радила као болничарка, набављала опрему, прикупљала храну. Да би материјално потпомогла болницу одржавала је преписку са европским научницима, аристократама, па и владарима, а крајњи резултат њене борбе био је фасцинантан – новчани прилози не само да су били довољни за одржавање болнице, него је чак 47 болница на фронту добило њихову помоћ.
Дочек за лејди Пеџет
Увек у центру иностраних контаката, Делфа почетком Великог рата у Скопљу организује дочек чувеној енглеској хуманитарки лејди Пеџет. Са њом стижу и 54 члана енглеске медицинске мисије и пет лекара, са 25 вагона материјалне помоћи. Захваљујући лејди Пеџет Делфа отвара болницу у Београду. Касније, уз помоћ лејди Кери, супруге енглеског министра коју је упознала у току боравка у Риму, као представница Српског потпорног удружења организује смештај за 600 српских ђака и студената у Оксфорду, Бирмингему и Шкотској.
Делфа своју мисију добротвора не прекида ни за време живота у Ници, као и по заршетку рата, када опрема дом за ратну сирочад у Чачку. Као делегат Југословенског женског савеза учествује на Међународном конгресу жена у Хагу 1922. године. Изненадна мужевљева смрт 1935. године Делфу једно време сасвим удаљава од друштвеног живота.
Други светски рат најављује невоље у раду ове добротворке. Често организује прикупљање помоћи за затворенике у логорима и затворима. Немачке власти јој нуде сарадњу, што она категорично одбија. Враћају јој забраном рада Кола српских сестара, одузимањем имовине и хапшењем.
Отпор се наставља и по изласку из затвора. Одбија сарадњу са Миланом Недићем и подржава равногорски покрет Драже Михаиловића. Хапсе је други пут 1944. године. Велика хуманитарка постаје заточеница у затвору Гестапоа.
„… ја нудим драговољно своју главу иако знам да она више много не вреди, нудим њу и молим да будем стрељана ја, уместо осуђеног Драже Михаиловића.“
Проглашена је државним непријатељем и ухапшена тећи пут. После дужег заточеништва, пуштена је на иницијативу виђенијих Срба, међу којима је био и Јаша Продановић, потпредседник ФНРЈ.
Када је Делфа ослобођена, Коло српских сестара забрањено је као друштво великосрпског и буржоаског карактера. Повукла се из јавног живота, стално контролисана и надзирана.
Умрла је 14. августа 1972. године у Београду. Схрањена је на Новом гробљу, у близини своје пријатељице Надежде Петровић. Две жене које су основале Коло српских сестара, захваљујући коме је спасено неколико хиљада живота, што негом у болницама, што слањем пакета у аустроугарске и немачке логоре, остале су једна близу друге као вечити споменици и опомена целокупном наслеђу за велика дела.
