Ако неки део града има прегршт прича да исприча, али и тајни које чува, онда је то свакако Калемегдан. Ипак, највећа мистерија овог дела Београда је Римски бунар.
Иако нам археолози и историчари упорно понављају да то није ни римски ни бунар, јер су га изградили Аустријанци (од 1717. до 1731), народ је склонији веровању у нешто мистичније приче. Тако су га неки називали и „пупак света” и веровали да је то место одакле је митски јунак Орфеј силазио у подземни свет.
Неки историчари подсећају да су Римљани спровели воду чак из мокролушких извора, а да је сигурно да су у неком тренутку покушали да ископају бунар, с обзиром на то да су били познати стратези и неимари. Стратегија их је обавезивала да обезбеде снабдевање војника водом у случају да непријатељ, приликом опсаде, пресече водовод. Касније, причају историчари, он је служио као силос за жито, па чак и као тамница.
Римски или Велики бунар на Калемегдану је недовољно истражен објекат, па га зато прекрива вео мистике и легенди. Бунар је грађевински подухват Аустрије, сличан малобројним бунарима који се могу видети у европским тврђавама. До дна бунара води 212 степеника. Два спирална ходника обавијена су и уплетена низ бунарски цилиндар, једним се спушта у дубину и омогућава приступ свежој води у случају опсаде града, а другим пење назад ка излазу на површину.
Римски бунар је архитектонски Зигурат, попут Вавилонске куле насађене наглавачке. Његова дубина од преко 60 метара указује да досеже дубине далеко испод нивоа дна реке Саве. Оволику грађевину је лакше сагледати ако се зна да је скоро у метар подударна са висином Палате „Албанија“, дуго највише зграде у Београду. Пречник бунара је 3,4 метра до дубине од 35 метара, где се сужава на пречник од 2 метра.
Постоји више верзија о настанку Римског бунара. По једној, већ поменутој, он представља „пупак света“, место одакле је Орфеј силазио у подземни свет, односно Хад. По другој, саградиле су га Флавијеве римске легије за које се зна да су заиста градиле београдске аквадукте и купатила – отуд долази придев „римски“. У животопису Деспота Стефана постоји опис Београдске тврђаве и самог града у коме је поменут и један велики бунар. Да ли је Аустрија заправо само преуредила већ постојећи објекат сличне намене, није утврђено.
Много тога у вези с Београдском тврђавом је записано у историји, али нажалост, неке приче ће остати заувек мистерије због немогућности да се истражи до краја све што се крије испод зидина. Многе легенде су испредане о турском благу узиданом у зидове Барутане, бауцима у калемегданским лагумима и катакомбама, мрачним силама које владају око “Победника”, и никад доказаној теорији у вези са тунелом испод реке који спаја Калиш са Земуном.
Нека од најсуровијих убистава које Београд памти у вези су управо са римским бунаром. У завери која се одиграла 1494, када је Београд био неосвојив циљ Турака, откривено је 37 хришћана који су за велики новац хтели да “продају” Калемегдан освајачима. Преки суд им је брзо пресудио и сви завереници су конопцима спуштени на суво дно бунара. Тек када су полудели од глади, бачени су им ножеви да се међусобно поубијају и прождеру!
На дан крунисања Милана Обреновића 1882. ухапшене су Јелена – Илка Марковић и Лена Книћанин, јер су на њега покушале атентат. Илка је пронађена у затворској ћелији угушена пешкиром, а Лена је затворена у Римски бунар. Касније је пронађена мртва, заједно с убијеним војником чији је задатак био да је чува.
За време окупације, Немци су истраживали дно бунара, а по неким причама, два рониоца с тог задатка никад нису изронила.
Неки од пронађених људских скелета приписивани су и злогласној Озни, која је имала обичај да користи овај бунар.
Посластица за Хичкока
Све је то привукло великог холивудског редитеља Алфреда Хичкока, када је посетио Београд 1964. године, да обиђе Римски бунар, који је за њега, како је рекао, представљао “праву посластицу”.
И наш познати филмски редитељ Душан Макавејев је касније снимио филм “Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ-а”, инспирисан убиством у вези са бунаром, када је човек бацио у њега своју љубавницу.
Римски бунар је, после седам година, поново отворен за посетиоце у марту 2014. године.
Хронограф