Миленко Вићентић одабрао је живот у планини у тешким условима, јер није могао да напусти родитеље.
Миленко Вићановић има потпуно другачији поглед на живот. У дому свог прадеде проводи дане, радећи врло тешке послове на обронцима планине. Иако су све комшије из краја отишле у градове, њему то не пада на памет. Одабрао је судбину горштака, и то највише због љубави према родитељима које не може да остави саме.
Наиме, дубоко у шуми, на узвишењу Чавчић изнад Малог Зворника, километрима далеко од цивилизације, за трочалану породицу Вићановић време као да је стало још у прошлом веку.
Од трске, блата и камена, Вићановића кућу градили су Миленкови прадедови. Њему је 36 година и цео живот провео је на планини, са животињама. У кући има струју, а осим чисте воде са потока, плодне њиве и здраве стоке ништа му, каже, више и не треба.
„Како изгледа? Живот ко живот – ту је, само што немамо пута ни превоза до куће. Више је дивљих животња него комшија, комшије су отишле све, што је било све је отишло за бољим“, каже Миленко Вићентић, преноси РТС.
Живот горштака Миленков је избор. Није могао да напусти родитеље. Оца Јову здравље добро служи и све тешке послове и даље раде заједно.
„Тежак је живот, нарочито зими кад је велики снег нема нико овде да дође да разгрне пут. Ми се спасавамо са воловима и са њима разгрћемо пут и којешта и направимо ону као возу, неке две даске, и тако разгрћемо пут да можемо да приђемо до куће“, прича Јово Вићановић, Миленков отац.
Миленкова мајка Даница каже да пет месеци није силазила на главни пут, на асфалт.
За свој живот каже да изгледа као да је остао у неком другом времену: „Заостао и задња кућа на крај села што каже то је заостало. Они тамо, ми овде, нема никог сем нас троје. Кад останеш сам… да је лагано, није“.
Вићановићи су до сада успевали да се изборе и са самоћом и са природом која неретко зна да буде сурова. Осим пута до села, других жеља немају, а тада би, тврде, купили и ауто.
Ивана Богићевић, Стил Курир
