У том закону „заиста има и неких решења која са мање или више или са много разлога могу представљати озбиљан ризик по правну сигурност и људска права“.
Адвокат Родољуб Шабић изјавио је у Дану уживо, говорећи о Нацрту закона о изменама и допунама Кривичног законика, да је реч о „озбиљним променама и да би требало да привуче пажњу јавности“, а да се чини да то није тако.
Говорећи о Нацрту закона о изменама и допунама Кривичног законика, каже да је „у току поступак, први кораци на измени Кривичног закона“.
„Непотребно је наглашавати, један од најважнијих закона у свакој земљи, и кад је реч о мањим променама оне завређују пажњу јавности, и стручне и опште. Овде је реч о озбиљним променама, више десетина чланова закона којима се бришу, мењају, допуњују, уводе нови чланови, требало би да привуче озбиљну пажњу јавности, а чини се да то није тако“, каже он.
Истиче да „разноразне друге теме одвлаче пажњу“.
„Формално је јавна расправа отворена, трајаће до почетка новембра, али у суштини је нема. Шта ми заправо знамо о томе шта то законодавац планира да уради“, пита он.
У том закону, додаје, „заиста има и неких решења која са мање или више или са много разлога могу представљати озбиљан ризик по правну сигурност и људска права“.
„Закон садржи много више ствари, једна од мени занимљивих је мењање нашег традиционалног појма нужне одбране. Била је дефинисана на класичан начин, ако учините нешто што јесте кривично дело, нећете одговарати ако сте га извршили у нужној одбрани, а она је неопходно потребна да би се од себе отклонио противправан истовремени напад. Увек се захтевало да сте изложени нападу, па да извршите, а сада у закон улази ‘или напад који непосредно предстоји’. Постоје ситуације у којима формално није почео напад, али ако закасните са реакцијом, можете бити жртва. Имајући у виду живот који живимо, то није лоше, за заштиту живота и тела личног или блиског, упад у стан… То је једно решење које се преузима из англосаксонског права, за које мислим да је добро, треба људима омогућити да се бране мало слободније, кад их држава не брани“, каже Шабић.
Поменуо је и „интервенције за одавање тајности разних података“.
„Почев од шпијунаже, где су промене терминолошке, брисања кривичних дела, попут одавања службене, војне тајне. Добили смо закон о тајности података 2009. године, он је утврдио номенклатуру која је савремена, 15 година после усвајања закона смо спроводили кривичне поступке за дела која су непостојећа. Требало нам је безмало 15 година да доведемо КЗ у склад са законом о тајности података, под условом да се тај закон и примењује“, каже он.
Те промене су, каже, у првој групи.
„Које су логичне, прихватљиве и где нема ризика, а може бити користи“, каже.
Члан који је коментарисао као најлошији је, каже, онај који „криминализује објављивање материјала којима се саветује извршење кривичног дела“.
„Тако је флуидно написан, да вам омогућава да човека оптужите за шта вам падне на памет. Недопустиво флуидна реченица. На пример, објавите позив на протест и наведете да би то подразумевало постављање барикада на тој и тој локацији, а неки ревносни тужилац протумачи да је то позив на извршење кривичног дела, па вас оптужи. Ако је нешто што једва представља прекршај јавног реда и мира неко квалификовао као кривично дело позивања на насилну промену уставног уређења, онда можете мислити шта значи једна оваква флуидна уредба. Хипотетички, ако бих ја објавио неки роман, или пресуду у коме се у детаље описује извршење кривичног дела, је ли то ово кривично дело, јесам ли учинио доступним те информације. Ја не верујем да ово дело може опстати“, каже он.
Осврнуо се и на брисање члана 136 о изнуђивању исказа употребом силе.
„Полиција не сме да користи употребу силе, принуде, претње, у циљу изнуђивања исказа, призања, један логичан, неопходан члан у свакој цивилизованој држави. Када видите да се тако нешто брише, ви се уплашите. На први поглед делује врло логично, када погледате други члан, у том члану такође спомињу службено лице, употребу силе или претње, једном речју објашњење је имамо два иста члана. Међутим, питање да ли је то баш тако. Остаје одредба у члану 137, која такође инкриминише злоставу у циљу изнуђивања признања и слично. Има једна разлика која је вредна дискусије. У члану 137 стоји један квалификатив, ако примени силу која изазове велики бол или тешку патњу, а шта ако не изазове, да ли је онда инкриминисана, треба озбиљно попричати о прецизнијој формулацији те одредбе“, каже он.
Говорећи о нацрту закона, каже да је иницијална, прва фаза у производњи једног закона.
„После тога следи фаза предлога, мора бити приче на Влади, парламенту, мислим да је ово управо тренутак када треба интервенисати. Парламент изгласа оно што Влада пошаље. Очекујем да се и колеге огласе, посебно о оном члану који значи све, а и не значи ништа, који допушта власти да оптужи све за шта им падне на памет. Очекујем да се расправа пробуди, да се огласи и више колега, да укажу на још читав низ ствари“, каже.
Подсетио је да је „један много незгоднији, непријатнији закон, са неупоредиво више ризика по људска права, Нацрт закона о полицији, ипак заустављен“.
Озбиљно угрожавање најосновнијих права која Устав Србије гарантује
Министарство правде, готово „испод стола“, отворило је 1. октобра јавну расправу о нацртима закона о изменама и допунама Кривичног закона и Закона о кривичном поступку.
Ова тајновитост и јесте помало изненађујућа пошто су, уз Закон о парничном поступку, у питању закони који спадају међу најзначајније стубове целокупног правосудног система у земљи.
Ипак, када се нацрти које је министарство ставило на јавну расправу пажљивије прочитају чини се јасним зашто је отварање јавних расправа о њима било тако дискретно – као и зашто за сваку од њих одређено свега по месец дана.
Наиме, предложеним нацртима не само што се произвољно пооштрава казнена политика него су у њима садржана и решења која – посматрана појединачно и у целини – озбиљно угрожавају најосновнија права која држава гарантује Уставом, пре свега право на правично суђење и права окривљеног у кривичном поступку.
Кренимо, за почетак, од једне предложене измене Кривичног закона која најбоље осликава намере предлагача као и вољу која је и остала слична решења пустила на јавну расправу 1. октобра.
Реч је о члану 18 Нацрта о изменама и допунама КЗ којим се из важећег Кривичног законика брише кривично дело изнуђивања исказа.
Образложење које је дато у тексту нацрта за тако нешто је несвакидашње.
Предлагач у том образложењу истиче да је то кривично дело већ „садржано“ у кривичном делу Злостављање и мучење и да се то чини због „неуједначене судске праксе.“
Можда најнеобичније од свега јесте да предлагач правда предложено брисање кривичног дела Изнуђивања позивањем на „закључна запажања“ Комитета УН против тортуре!
У вези са оваквим образложењем треба навести две ствари.
Прво, чак и ако би се уважило образложење о подударности основног облика к.д. Изнуђивање исказа и квалификованих облика к.д. Злостављање и мучење та „подударност“ не може и не сме да представља сметњу да Изнуђивање исказа – због посебног друштвеног значаја права окривљеног у кривичном поступку која се њиме штите – буде прописано као засебно кривично дело.
Друго, овај „смели“ предлог пред јавност се износи само шест месеци после смрти Далибора Драгијевића који је умро у полицијској станици у Бору где је био задржан у оквиру истраге нестанка двогодишње Данке Илић.
У јавности се тада отворено спекулисало да је Драгијевић умро приликом ислеђивања током којег је полиција у Бору покушавала да добије од њега информације о несталој девојчици. Истрага околности смрти Далибора Драгијевића је и даље у току.
Предлагати брисање кривичног дела Изнуђивања исказа у тренутку када јавности још увек нису предочене све околности под којима је умро Далибор Драгијевић није само смело, него је и неизмерно дрско.
О овом и другим макар једнако лошим предлозима који се могу наћи у овим нацртима тек ће се оглашавати стручна јавност, као и њихова струковна удружења, у недељама које следе.
Оно што је свим тим предлозима заједничко, а на шта ће сигурно бити указивано наредних месец дана, јесте да њихов предлагач кроз њих право државе да кажњава починиоце кривичних дела надређује правима грађана зарад чије заштите је држави то право да кажњава и признато.
Права која имамо као грађани не смеју бити бачена под ноге хирова једне необуздане воље која не признаје ни норме ни ограничења која представљају суштину демократског друштва.
Управо те норме и та ограничења морају бити оно од чега се не сме одустати у јавној расправи која је пред нама.
Анализа је првобитно објављена на интернет страници Форума за безбедност и демократију
Ставови аутора не одражавају нужно уређивачку политику Хронографа.
Аутор је адвокат из Београда
Н1 / Данас / Хронограф
