У мноштву митова које чувају смедеревски аласи један има посебно место, онај о Кемзи. Да ли ова дунавска неман заиста постоји, тек Кемза је незаобилазан део тамошњег усменог аласког предања.
Нико не зна када се Кемза овде први пут појавио, али судећи по имену, без сумње турског корена, све сеже у доба када је нашим просторима владала Отоманска империја. Тада је овде, највероватније, прерађен неки од словенских митова о воденим духовима. О Кемзи је писао и историчар др Леонтије Павловић, признати тумач традиције овог краја, описавши га као оличено зло које „вреба прилику да некога удави, рибаре и купаче навлачи у вирове где репом заплете жртву, којој после нема спаса“.
По причама оних који су наводно доживели блиски сусрет, Кемза је налик огромној риби, понајпре сому покривеном муљем и травом. По другима, сличнији је човеку, али са канџама и дугим репом, једино је заједничка маховина којом је прекривен.
– Наравно да га нико није видео, бар не скорије, а наши стари су се, ако ништа друго, причама о Кемзи лепо забављали – каже инжењер у пензији Никола Тасић Цале, син чувеног смедеревског аласа Драге Цалиона, и сам дугогодишњи алас.
Цале препричава догодовштине генерација аласа, међу њима и ону када се усред ноћи рибарима у мрежу заплело нешто и почело да лупа по чамцу. Онако у мрклом мраку, када не фали много да језиве приче оживе, довољно је било да неко викне: „Кемза!“. Онај што је извлачио мрежу био је спреман да пресече канап и опрости се и од остатка улова и од никада јефтине мреже када је видео повећег гусана који се заплео и крилима трескао по чамцу и води правећи несносну буку.
Још су горе прошли други који су, опет по мраку, вадили мрежу из које су извирили рогови! Кемза! Њима се пак неки несрећни срндаћ, препливавајући Дунавац, заплео у мрежу.
– Све то је нашим старима био повод за шале, од којих су неке захтевале доста труда, али их није мрзело, јер су после годинама о томе причали – објашњава Коста Максимовић, и он из старе аласке породице.
Тако су једном на Ади, неком рибару, који је ту дошао да лови, док овај није гледао, испод воде привезали чамац конопцем за дрво. Када је сиротан, још се није било разданило, подигао сидро и кренуо преко Дунава, после неколико метара чамац се укочио, умало није испао. Ови су са обале, наравно, шта би друго, повикали да га држи, ко би други, Кемза. Ако није испао кад је чамац закочио, сад је био готов да искочи…
За разлику од рецимо чудовишта из Лох Неса, Кемза никада није стекао популарност, ни у земљи, камоли интернационалну. Томе је можда допринела и чињеница да нема снимака, ни мутних, какви су пронели славу његове колегинице Неси. Један једини, из 1938. године, за кога се сумњало да би могао да га приказује, испоставило се, представља дете из села Липе које кошем лови рибу. А од како је овладала дигитална технологија и сваки мобилни може да послужи сврси – Кемза се није појављивао. А баш би могао да учини Смедеревцима, који туризам означавају као велику шансу за просперитет.
Како је задруга добила име
Савремени смедеревски аласи, по сопственом признању, имају већи страх да ће у мрежи наћи дављеника или леш каквог другог злосрећника него од Кемзе. Разлог је практичан; такав немио догађај значи да ће изгубити цео дан са полицијом и судијама.
Занимљиво је да је прва послератна смедеревска рибарска задруга баш по таквом, извађеном из реке, и добила име. Наиме, када је у октобру 1944. године, непосредно по ослобођењу Београда, од мине на Дунаву страдао члан Политбироа и будући народни херој Иван Милутиновић, данима није било нађено његово тело. Тек 15 дана касније, 12. новембра, леш Ивана Милутиновића извађен је неколико километара јужно од Смедерева. Његово тело је мрежом из Дунава извукао Драгослав Тасић, звани Драга Цалион, отац Николин. Није прошло много, смедеревска рибарска задруга је добила име по Ивану Милутиновићу.
Мирослав Ђорђевић, Блиц
