Постоји око двадесет извора и исто толико расправа наших и страних научника, о томе када су спаљене мошти светог Саве, а само једна о томе да ли је уопште спаљен с негативним одговором на то питање.[1] Сви извори о спаљивању светог Саве су несигурни јер су по казивању. Осим тога, не слажу се око године спаљивања, као и око тога ко је однео мошти из Милешеве.
Извори се јављају у временском размаку од 111 година, од 1586. до 1697. године. Упоредо с њима, јављају се списи из руских архива и библиотека, по којима су Милешевски монаси десет пута током седамнаестог века ишли у Русију да купе милостињу (Споменик, 53, 172) за мошти светог Саве. Иларион Руварац је обеснажио све изворе о спаљивању, осим оног који је датиран на 1594. годину (Запис, 3, 5253). Највећи број извора је из 1595. године, али, Руварац је доказао да Синан паша није могао да спали мошти светитеља, јер је већ био свргнут с везирства.
Постоји предање да су у 18. веку мошти светог Саве биле у Тарским стенама. Такође, један писани документ тврди да су мошти биле у манастиру Довољи на десној обали реке Таре. Поред манастира Довоље, поменута светиња је имала пребивалиште и у пећини Ћурукачи. Из манастира Довоље, мошти светитеља је украо Никодим Ђурђевић и однео у манастир Морачу. Тамо је дошао у сукоб с настојатељем манастира око прилога који је требало да иде у манастирску касу. Одавде, из манастира Мораче, Никодим је мошти пренео на јеловој дасци у Куче, а 1856. године однете су у Бјелопавлиће, под именом светог Арсенија, ученика и заменика Светог Саве. До тридесетих година 20. века, мошти светитеља су се налазиле у манастиру Ждребаоник.
Моштима светитеља који је донесен из Довоље у Ждребаоник недостајала је лева рука. Познато је да се лева рука једног српског светитеља, до Балканских ратова чувала у породици Ченгића код Пљеваља. Тако је и кивот светог Саве нађен у селу Сарџаку недалеко од манастира Милешеве. Пренет је у манастир Свете Тројице где се и данас налази. У истом манастиру је и штап светог Саве, који је, опет, по предању нађен код неког муслимана, од кога су калуђери откупили штап 14 година после нестанка моштију светог Саве из манастира Милешеве.
Колико у свим овим изворима, писаним или усменим предањима, има истине и да ли је ту заиста реч о моштима Светог Саве или неког другог српског светитеља, потребно је, у најмању руку, детаљно истражити.
Иако је спаљивање моштију Светог Саве само још један од непотврђених митова којима обилује српска историја, многи сматрају да је то историјска чињеница коју не треба истраживати нити проверавати, не водећи рачуна о националном интересу. Мало је истраживача који би били спремни макар и да изнесу ово питање пред научну и културну јавност, односно верни народ, јер је безброј пута поновљена лаж прерасла у истину, такорећи догму којој се не сме супротстављати.
Можда ће неко ново време, које је пред нама, изнедрити неке храбрије и талентованије људе који ће се осмелити да о судбини моштију Светог Саве изнесу неке нове чињенице, другачије од оних у које се данас безрезервно верује.
+Филип Гаврић, Весник/Хронограф
[1] М. Драговић, „Свети Сава није спаљен“, Пожаревац, 1930.
