Савремена глобализација је свеобухватан, комплексан, дугорочан и планиран процес у којем учествује велики број различитих и не само економских субјеката. У научној теорији, поготово политикологији, често се још увек не прави права и довољна разлика између тренда глобализације и тенденција глобализма.
Карактеристике тренда глобализације
Између тренда глобализације и тенденција глобализма постоје суштинске разлике. Глобализација је историјски закономеран процес економског, финансијског, технолошког, информатичког и другог повезивања људи и држава, у основи прогресиван друштвени процес који води зближавању, а не раздвајању људи и народа, бољем животу и просперитетнијем друштву.
За разлику од глобализације, глобализам је друго име за светску деструктивну животну реалност, главна идеологија и пракса експанзије неолибералног капиталистичког поретка, повезана са десуверенизацијом националне државе, националне економије и културе, тако да генерални циљ постаје остваривање планетарне хегомоније, а што заједно са средствима која користи за остваривање таквог циља, не представља ништа друго до нови тоталитаризам и хегемонизам.
Глобализација ни до данас у научној и друштвеној теорији није добила јединствено општеприхваћено значење и када од 80-тих година 20. века доживљава ренесансу, она се фактички надовезује на теорију модернизације.
Данас, да кажемо, глобализацијска инвазија је узела у тој мери маха да се сматра да је она постала таква неминовност, чијој агресији је неопходно да се склањају са пута сви државни и међународни субјекти. Тако ни легитимитет, народи и националне државе више не треба ништа да траже на традиционалним демократским изворима, но у међународним центрима нове економске и политичке моћи.
Глобализација не доприноси развоју слабијих економија, но сталном увећању разлике између богатих и сиромашних. Због тога велики отпори коришћењу и самог термина глобализација, јер по њима он сакрива саму прикривену суштину међународне економске експлоатације. Сиромаштво и социјално пропадање за последицу имају потпуну политичку маргинализацију и културну декаденцију.
У глобализацијским процесима је веома брзо превладао глобализам, а неолиберални концепт глобализације је однео превагу над еманципаторским. Треба да знамо да независно од свих слабости бивших социјалистичких режима, глобализација и продор транснационалних компанија је био немогућ док су се развијала два независна сектора светске привреде – социјалистички и капиталистички.
Транснационалне корпорације (ТНК) су као економски геополитички субјекат незаобилазне у најзначајнијим светским дешавањима 21. века. То је и легализовано 2000-те године када је објављен Глобални споразум Уједињених нација, који је потписао тадашњи генерални секретар Кофи Анан, а којим је признато право ТНК да се баве (гео)политиком.
Глобализација је превасходно економски процес, а тек онда културни, политички, информативни и др. Појам национална економија се обесмишљава, тј. губи смисао у свету ТНК, с обзиром да је све мање повезана са државом-нацијом као и потребама грађана. ТНК, иначе, што је и за очекивати, размештају своју робу и пласирају своје производе увек тамо где је за њих најпрофитабилније, ту нема никакве толеранције и милости.
Узгред, о моћи транснационалних центара у свету, подсетимо се, веома илустративно говори и чињеница из недавне прошлости крајем 20. века, када је у процесима транзиције неолиберализам однео превагу у односу на све друге пројекте политичко-економског развоја. На овај начин тријумф неолибералне стратегије с трагичном неоколонијалном конотацијом проширио је зону свог утицаја из Латинске Америке на Средњу и Источну Европу. После овако великих друштвених преокрета све стереотипне приче о демократији, људским правима и правној држави постају бар секундарне и губе на значају. Нови неоколонијални хегемонизам и неоколонијално освајање не може се заклањати иза фасаде модерне и њених поданика.
Глобализација сигурно доминантно утиче на судбину савременог света, али је зато велики број научника у свету и у Србији који указују на раскорак теорије и идеологије глобализације, на превладавање глобалистичке у односу на еманципаторску концепцију и димензију глобализације. Тако проф. др Зоран Видојевић, који се последњих година, иначе, истакао својим научним анализама о заласку демократије на Западу, говори о прожимању и разликовању нормативног и конкретно-историјског карактера глобализације. Нормативни садржај глобализације Видојевић тумачи као процес свестраног повезивања и успостављања равноправне и плуралистичке заједнице слободних појединаца, народа и држава у свету, у свету без експлоатације, беде и насиља. Међутим, постоји и супротна наведеној, права слика глобализације у свету. По Видојевићу то су процеси конфликтног повезивања, чији конкретан садржај, облике и циљеве одређује стратегија планетаризације капитала, интереси, утицај и сила најмоћнијих корпорација и западноевропских држава са САД на челу.
Уколико анализирамо неолиберални облик капитализма данас у свету, његове основне елементе, начин функционисања и ефекте његовог деловања, нужно закључујемо да је реч о савременом неоимперијализму и због тога је неутемељен, у ствари потпуно бесмислен, сваки покушај манипулације и покривања смоквиним листом демократије. Није више само у питању антидемократско неоколонијално и империјално окупирање земаља и народа тзв. трећег света од стране САД, о чему говори Ноам Чомски, у питању је унапред испланирано, систематско и интензивно повећање агресије чак и на најближе западноевропске државе и њихове нације и грађане.
Продор глобализације у свету изазвао је многобројне промене, превасходно, у карактеру националне економије и државе. Држава престаје да буде поуздана брана уопште, а посебно за продор роба и капитала, држава постаје микро држава са тенденцијом смањивања суверенитета, све мање социјална, а све више само правна држава. Право добија основну функцију управо захваљујући тенденцијама глобализације, ступањем ТНК на ново тле. Тако је идеја правне државе доживела ренесансу у времену великих транзиционих промена крајем 80-их година, тј. крајем 20. века.
Неолиберални модел глобализације као доминантни тренд на почетку 21. века у свету ретроактивно је деловао и на сам врх глобализма. Тако се САД данас налазе у фази декаденције глобалног финансијског капитализма, што значи да су главни економски и политички субјекти концентрисани на финансијском тржишту, што по многим научницима представља један од главних фактора који производе глобалну економску кризу. Због тога главни економски проблем америчког друштва постаје штампање долара без покрића у роби, златним или девизним резервама.
Дубока економска криза чак и најмоћније “суперсиле”, која је непосредан резултат противречности неолибералног облика глобализације, производи нервозу у водећим неолибералним елитама и, нажалост, све већу ратну психозу. Настаје стање у међународним односима у коме се све више доводи у питање светски мир, настају нови глобалистички изазови, који прете да доведу до глобалних конфликата.
Глобализација, а посебно глобализам, води подривању суверенитета државе, који проистиче из суверенитета народа, јер се данас одлуке које се тичу живота народа и грађана државе све мање доносе на изборима и њих не доносе изабрани представници, већ се политичке одлуке доносе споља, доносе их отуђени центри финансијске и политичке моћи.
Суштинска својства тенденција глобализма
Тенденције глобализма не доводе само у питање многа основна права и слободе човека, већ и основна права држава чланица ОУН, посебно принципе суверенитета и независности и то не само политички, већ најчешће и физички. По логици ствари и универзалности циљева исто тако би право и нови светски поредак морали да буду синоними, а они у њиховој стварној суштини не само да нису у прижељкиваној хармонији, већ се налазе у суштинском моралном и филозофском супротстављању и сукобу.
Уколико посматрамо свет у целини, има много знакова који указују да се разлике између богатих и сиромашних земаља и људи стално повећавају. Зато постоји и стално се шири све већи протест код научног и политичког јавног мњења због саме употребе термина глобализација, јер се њиме под плаштом демократије и људских права прикривају међународни експлоататорски односи.
У савременом друштву на Западу у свету глобализма новац је постао мерило вредности човека, државе, свих активности у друштву. Новац је постао универзално средство, не само мерења људских активности, но и управљања тим истим активностима, како у економији тако и у другим сферама друштвеног живота. Новац добија толико на значају да га пореде са улогом крвотока и нервног система у људском организму. Неолиберализам вреднује тржишну размену као највишу етику, а друштвено добро се повећава с максимализацијом домета и учесталошћу тржишних трансакција.
Крајње неповољан развој међународних односа, који се налазе под непосредним дејством глобализма и неолиберализма, уопште није заобишао ни Балкан, јер многи примери из савремене међународне историје говоре да подаништво САД-у, ЕУ и НАТО-у није ништа мање развијено и распрострањено на бившим југословенским просторима које насељавају аутохтони припадници српског народа. Притисцима сваке врсте и потпуно неравноправном третману је изложен целокупан српски народ, од којег се ултимативно тражи да прихвати све диктате Запада, сопствену денацификацију и губитак духовне, културне, националне и државне колевке, Аутономне покрајине Косово и Метохија.
Наравно, списак потенцијалних етнички мотивисаних сепаратистичких захтева у Србији се тиме не завршава, јер глобалистички центри политичке, економске и војне моћи отворено најављују да би у врло кратком временском периоду могло доћи и до противуставног и илегалног отцепљења АП Војводине и Рашке области, чиме би држава српског народа била сведена на величину некадашњег Београдског пашалука из доба пре балканских ратова 1912. и 1913. године.
У крајњој линији, оваква глобалистичка неоколонијална стратегија западних империјалистичких и хегемонистичких сила и њихових отуђених центара моћи на глобалном и регионалном нивоу има за циљ да се добровољним прихватањем уласка у тзв. евроатлантске структуре, тј. ЕУ и НАТО, изврши тотална окупација српског народа и његове матичне државе, која се већ налази у окружењу чланица Атлантског савеза, чиме би се створили неопходни војно-стратешки предуслови за даљи продор НАТО-а на Исток.
