Прича о славном Карлу Малдену (Младену Секуловићу) је прича о оствареном америчком сну који су сањали многи, а доживели само ретки. Играо је раме уз раме са Марлоном Брандом, освојио Оскара и остварио 72 улоге на филму. На самрти је имао само једну жељу – да поново види Србију, али је преминуо у сну не остваривши свој последњи сан.
Карл Малден рођен је 1912. године као Младен Секуловић и био је амерички глумац српског порекла. Прекоокеански искорак је најпре предузео његов отац Петар Секуловић, који је као и многи наши Херцеговци напустио родно Подосоје код Билеће и трбухом за крухом дошао у Чикаго. Ту је рођен Младен, као најстарији од тројице браће. Његова мајка Мина Секуловић била је Чехиња, запослена у текстилној индустрији.
– Васпитан сам тако да сам се осећао као да сам заправо лично дошао из малог села крај Билеће, иако тамо никада нисам ни крочио док нисам постао зрео човек – говорио је касније Малден.
Одрастање
Одрастао је у чувеном рударском градићу Гера, у држави Индијана, где су се између два велика рата сакупљали дошљаци из Херцеговине да раде у оближњој челичани.
Од малих ногу говорио је српски. Радо је причао о својој прошлости и пореклу, и спомињао је како му је отац радио тежак посао у челичани у Герију, као и он касније.
Познато је да је био привржен српској православној цркви. У цркви је крштен и добио је име Ђорђе. Певао је у црквеном хору, а цркву је, када је постао имућан, веома помагао.
Љубав према свом народу сам је исказао речима:
„Срећан сам што сам рођен у српској кући, што сам крштен у српској цркви, што је редовно посећујем, што певам у српском хору и што могу да кажем да сам Србин.“
Почетак каријере
Тридесетих година напустио је Гери и рад у челичани ради похађања „Гудменове школе“ у оквиру „Гудмен театра“ у Чикагу. Ту је упознао Марлона Бранда, а потом и Кирка Дагласа. Тада је променио име у Карл Малден, на наговор позоришта. Већ у овом периоду су га запазили амерички, па и југословенски листови.
Убрзо је отпутовао у Њујорк и заиграо на даскама Бродвеј театра. Мање запажену улогу добио је у свом првом филму „Знали су шта су хтели“, а потом се придружио Груп театру и упознао редитеља Елију Казана, у чијим филмовима је стекао популарност.
Оскар за Мича
Први пут је са Брандом глумио у „Кафани поред пута“, а потом и у легендарном филму „Трамвај звани жеља“. Овај филм означио је врхунац његове филмске каријере, те је 1951. године освојио Оскара за најбољег споредног глумца у поменутом филму у којем је глумио Харолда Мича Мичела.
Био је номинован за Оскара за најбољу споредну улогу и у филму „На доковима Њујорка“ (1954), такође у режији Елија Казана, а са Марлоном Брандом у главној улози.
Пријатељство са Дагласовима
Велику популарност донела му је ТВ серија „Улице Сан Франциска“, која се приказивала од 1972. до 1977. године. Глумио је полицајца ветерана, поручника Мајка Стоуна. Мајкл Даглас, који се пробио на глумачкој сцени у овој серији, глумио је његовог млађег партнера Стива Келера. Мајкл Даглас му је, уз пријатељске поздраве оца Кирка, пренео и очинску реченицу да слуша Карла Малдена: „Ако ико може да те научи глуми, то је он.“ Иначе, Кирк је био велики пријатељ Малдена, а Мајкла је љуљао на коленима кад је био мали.
Поносан на српско порекло
Траг је оставио и у југословенској кинематографији, глумећи у филму „Сутон“ Горана Паскаљевића, из 1982. године. Реч је о улози српског имигранта у САД Марка Секуловића, а филм је снимљен на енглеском језику. Том приликом посетио је Београд, а потом и родну кућу свога оца у Билећи. Сећања на те дане евоцирао је у аутобиографији „Како сам успео“ (1997), коју је написао уз помоћ своје ћерке Карле.
„Колико год да сам хтео да будем обичан амерички клинац, осећао сам се као аутсајдер, разапет између мог српског дома и остатка света. Лојалност српском пореклу била је највећа вредност у дому мога оца. Био је поштован вођа српске заједнице и опседнут тиме да буде добар Србин, да помаже људима у околини да буду добри Срби“, написао је Малден о српском пореклу и коренима.
Волео је све народе света, али је био велики српски патриота у правом смислу те речи, те готово увек када је био у прилици да се јавно обрати користио је прилику да истакне своје српско порекло.
Животна признања
Био је редитељ само једног филма (Тиме Лимит, 1957) – чија се тематика тиче Корејског рата, а режирао је делимично и „Hanging Tree“ (1959), због болести правог редитеља. Од железаре у Герију, Малден долази до места председника Америчке академије филмске уметности и наука, која му је, поткрај дугог и богатог живота, доделила и награду за животно дело (2004).
– Ја сам радохоличар. Волим сваки филм у којем сам играо, чак и оне лоше, сваку телевизијску серију, сваку представу, јер волим да радим. То је оно што ме одржава – казао је тада.
Тиме је постао први Србин председник Америчке филмске академије у Холивуду, а основао је и угледну уметничку библиотеку у Беверли Хилсу, највећу у Америци.
Додај ми тај шлем, Секуловићу
Карл Малден је користио сваку прилику да спомене презиме Секуловић. Тако у филму „Патон“, у улози генерала Омара Бредлија каже једном војнику: „Додај ми тај шлем, Секуловићу“. У филму „Dead Ringer“, као полицијски детектив, каже другом детективу: „Дај ми моју капу, Секуловићу“.
Такође, у његовом филму „Fear Strikes Out“ појављује се бејзболски скаут Секуловић. Као затворски чувар у филму „Птичар“ из Алкатраза чита листу затвореника, међу којима се налази и један Секуловић. Најпознатији пример тога је у ТВ серији „Улице Сан Франциска“, у улози полицијског поручника Мајка Стоуна, када запосли помоћника Секуловића.
Споменик у Београду
Најпознатијем холивудском Србину, Београд се 2018. године одужио спомеником испред зграде Југословенске кинотеке у Узун Мирковој улици, а догађају су присуствовали високи држвани званичници Србије.
Такође, у Музеју југословенске кинотеке 2016. је отворен и легат Карла Малдена, међу којима су изложени лични предмети и неки реквизити са снимања Оскаром награђеног глумца – његове награде, међу којима је звезда са Булевара славних у Холивуду постављена 1960. и Награда Макса Хауфлера, затим црквени орден Светог Саве и медаља Белог анђела, писма Жаклине Оназис, Џорџа Буша Старијег и Марлона Бранда, као и шешир који је Малден носио као детектив у серији „Улице Сан Франциска“.
Милица Марковић, Блиц