После 20 хиљада километара до Монт Евереста, сигуран сам, најбољи људи живе у Ирану. Најлепшу природу има Пакистан. За Србију знају у свих 16 земаља, а у Таџикистану и данас буквално плачу што нас је НАТО бомбардовао. Ипак, највеће изненађење је Авганистан. Ноћио сам код неправедно озлоглашених Талибана, ушушкавали су ме пред спавање, као бебу.
Ово за Спутњик каже бициклиста и планинар, авантуриста Драган Шибалић који је остварио свој циљ, годину дана бициклом до Хималаја. Из Мумбаја, где чека лет за Београд додаје:
„Осећај је невероватан, поготово кад се сетим колики сам пут прешао, колико сам воље, труда, енергије уложио. Кад се грдосија Еверест показао у магли, на неколико дана вожње од њега, падале су сузе од радости“.
Кренуо је на „Пут свиле“ 11. априла прошле године из некадашње Никеје у данашњој Турској, места у коме је Свети Сава 1219. добио аутокефалност за српску цркву, из цркве Свете Софије. Због бирократских проблема, уместо кроз планираних 12, прошао је кроз четири државе више.
Иран, Јерменија, Грузија, Русија, Казахстан, Узбекистан, Таџикистан, Киргистан, Кина, Пакистан, па уместо да оде у Индију, скренуо је у Авганистан. Што да га не види, кад је већ ту? Остао је месец дана. Свратио је и у Уједињене Арапске Емирате, додуше, авионом.
Главни циљ нису пређени километри
Али и кроз Емирате и Оман је прошао бициклом, Индијом, према Непалу.
„На крају сам неких стотинак километара ишао пешке, до базног кампа Евереста. Жеља ми је била, подсвесно сам се надао, да ћу га освојити, међутим, цена успона је 40 хиљада долара, нисам те паре успео да скупим“.
Овај храбри путник не врти педале да би прелазио километре, главни циљ сваке његове авантуре је да види нестварне пределе и упозна људе, друге културе и њихове обичаје, веру, уметност. Али и да види колико свет познаје Србију.
За нашу земљу знају свуда, само је још у Индији мешају са Сибиром. Свуда су га лепо дочекивали, али једну земљу ипак издваја:
„Најпозитивнији, најгостољубљивији, најбољи људи су у Ирану. У шест ресторана нису хтели да ми наплате, то нигде нисам доживео, осим у Ирану. А што се тиче природних лепота, невероватно је било у Пакистану, ишао сам преко божанствене планине Каракорум“.
Талибани као најближа родбина
Највеће му је изненађење, позитиван утисак, оставио Авганистан, пре свега Талибани о којима је чуо само најгоре:
„Нисам нигде могао да прођем, да ме Талибани не позову да једем, да пијем. Чак сам и спавао код њих у базама. Невероватно како су ме дочекивали. Ноћу леже на поду, само се покрију, пољубе калашњиков и спавају. Спавао сам с њима, не знам како то да опишем, невероватан осећај. До јуче си слушао о њима свакојаке приче, а сад си ту с њима, као са најближима“.
Тешко су се, каже, споразумевали, јер они не говоре енглески, али све су се разумели. Кад је стигао у Авганистан, речено му је да може да спава у некој напуштеној згради у просторији у којој је био само кревет:
„Легао сам, Талибани су упали после сат времена, са кесом воћа, као кад болеснику у болници дођу у посету, тако су банули, донели понуде. Питали ко сам, шта ми треба, рекли да их зовем, ако буде проблема. После сат су поново дошли, рекли да није безбедно и да морам код њих у базу. Нису ми дали да се покријем, него су ме они покривали. Ушушкали су ме, као бебу. Стварно је било интересантно и симпатично“.
Таџикистанске сузе за Србијом
Шибалић додаје да нису само Талибани имали меко срце, у готово свим земљама кроз које је пошао звали су га да се окрепи, да преспава у њиховом дому, уместо у хотелу или под отвореним небом. Та гостољубивост ствара и трајне везе међу људима.
Једну од посебних веза успоставио је у Таџикистану. Стигао је касно у мали град, сместио се у хотел и изашао у потрагу за рестораном.
„Био сам гладан као вук, веома ми се јео пиринач, њихов, такозвани плов. На једном месту немају, на другом не могу да се споразумем, на трећем нема. Ушао сам у неки ресторан, рекли су, овде је била свадба не радимо више“.
Међутим, у разговор са особљем умешао се старији човек, питао га ко је, шта ради ту, где иде. Објаснио је:
„Седи, конобар, донеси шта жели да једе и пије. То је био газда ресторана, кроз разговор, дошао је до догађаја од пре 26 година кад су нас НАТО и Америка бомбаровали. Причао је како су нас уважавали, како су нас подржавали, да су плакали док су гледали како бомбе падају на Србију и Црну Гору. Он је и тада заплакао. Замислите како ми је било. С тим човеком сам остао у контакту“.
Нова књига карта за Јужну Америку
Са још много људи које је срео на овом путовању Драган Шибалић ће остати у контакту. Само они који су пратили његов блог на друштвеним мрежама знају колико је сусретљивих и добрих људи срео. Примали су га у своје домове, као најрођенијег.
„Не могу да опишем како се сада осећам, кад се сетим колико сам имао перипетија, мука, у Узбекистану сам се вратио хиљаду километара возом, да бих надокнадио километар бициклом, јер су ми наплатили неку казну, бирократија“.
Новац за ову авантуру Шибалић је обезбедио продајом својих књига „Србија до Токија“ и „Ходочашће Светом српском земљом“, Косовом. Новац је био довољан да покрије основне трошкове током овог величанственог путовања. Имао је и мале спонзоре из свог Краљева.
„Углавном су ми помагали обични људи, донацијама и куповином књига, јављали су се током путовања. Њима би највише требало да се захвалим. Да није било њих, питање је да ли бих стигао до краја. Не што не желим или не могу, но због финансијских проблема. Међутим, током целог путовања су се људи јављали, били ми ветар у леђа, не само што се тиче финансија, кад је било тешко, много су ми значиле речи подршке“.
И током овог путовања сваки дан је писао. Потребно је само да среди записе, до септембра ће бити штампана књига о његовој победи Азије, „Путу свиле„. Они који воле његове авантуре, већ је купују, унапред.
„Они ће добити и магнет са Монт Евереста, а нова авантура планирана је већ за ову јесен, желим у Јужну Америку, да бициклом прођем кроз Перу и Боливију“.
Сенка Милош, Спутњик
Наслов, опрема, лектура/коректура: Хронограф
