Митрополит Јеротеј (Влахос): ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ О РАЈУ И АДУ

0

Најважнија питања за сваког човека су питања о смислу постојања, о посмртном животу, о блаженој или, напротив, мучној вечности, о Другом Христовом Доласку, васкрсењу тела, изласку људи на Страшни Суд и коначној одлуци о њиховом вечном уделу – све то се завршава рајем или адом. Праведници ће наследити рај, вечни блажени живот, а грешници – ад. У почетку људске историје постојао је само рај. На њеном завршетку ће постојати и ад. Тако да се и у Светом Писму говори како о рају, тако и о аду.

о рају и аду

Кључно учење Светог Писма је о томе да је човек пошто је створен био постављен у рај, а потом изгубивши општење са Богом, лишио га се. Од тог времена грехопада у човеку наставља да живи тежња да поново задобије рајски живот. Својим оваплоћењем Христос је даровао сваком човеку могућност да стиче општење са Тројединим Богом и врати се у рај. Данас је човек, а посебно онај који је оцрковљен, дужан да се током целог свог живота подвизава и труди да сачува Божје заповести, како би се присајединио Божанској благодати, спасао и поново ушао у рај.

Свето Писмо о рају и аду

О рају се у Новом Завету говори на три места. Прво место је Христово обећање, дато разбојнику распетом заједно са Њим: „Заиста ти кажем, данас ћеш са Мном бити у рају“ (Лк. 23, 43). Рај, о коме Христос говори је Царство Божје. Царство Божје и рај се што је веома карактеристично поистовећују. Разбојник моли Христа: „Помени ме Господе када дођеш у Царство Своје!“ (Лк. 23, 42) – а Христос му обећава улазак у рај. Одлично је тумачење блаженог Теофилакта на ово место: „Јер разбојник иако је већ у рају, или у Царству, и не само он но и сви које је Павле набројао, међутим он се не наслађује свеукупним Његовим добрима“.

Други одломак, у коме се говори о рају, се налази у Посланици Апостола Павла; он је повезан са његовим личним искуством: „И знам за таковог човека (или у телу или ван тела, не знам: Бог зна), да би однесен у рај и чу неисказане речи, које човеку није слободно говорити“ (2 Кор. 12, 3-4).

Тумачећи ово место, преподобни Никодим Светогорац каже да је „рај – персијска реч, која означава врт у коме је посађено различито дрвеће…“, он истовремено каже да „узношење“ апостола Павла у рај, према неким тумачењима, означава да је „он био посвећен у тајанствене и неизрециве речи о рају, које су до краја времена сакривене од нас“. Како каже преподобни Максим Исповедник, у време созерцања апостол Павле је узнесен до трећег неба, то јест прошао је „три неба – делатну љубав према мудрости, природно созерцање и тајновито богословље, које и представља треће небо, – и одатле је био узнесен у рај“. Тако је он био посвећен у тајну тога шта су представљала два дрвета – дрво живота, које је расло насред раја, и дрво познања, у тајну тога ко је био Херувим и како је изгледао огњени мач, помоћу кога је чувао улазак у Еден, као и све остале велике истине које су описане у Старом Завету.

о рају и аду
Јан Бројгел „Рај“/Фото: Wikipedia

Треће место на коме се говори о рају се налази у Откровењу Светог Јована Богослова. Епископу Ефеса се, поред осталог, каже: „Ономе који победи даћу да једе од дрвета живота, које је посред раја Божјег“ (Откр. 2,7). Према преподобном Андреју Кесаријском, под дрветом живота се подразумева вечни живот. То јест Бог даје обећање о „присајединењу благу будућег века“. И према тумачењу Арете Кесаријског, „рај је блажени и вечни живот“.

На основу свега овога, рај, вечни живот и Царство Небеско су у ствари једна те иста реалност. Рај је вечни живот у општењу и јединству са Тројединим Богом.

Реч „ад“ (на грчком = мука) има два значења. Прво је – „орезати гране дрвета“, а друго – „кажњавати“. Та реч се у Светом Писму употребљава углавном у другом значењу. При чему у том смислу, да не кажњава Бог човека, но човек сам себе кажњава, јер одбацује Божји дар.

Раскид општења са Богом и јесте казна, посебно уколико се сетимо да је човек створен по лику и подобију Божјем, и управо је то најдубљи смисао његовог постојања.

Два места у Светом Писмо директно говоре о аду (паклу).

Једно од њих се налази у евангелском тексту, где Христос говори о будућем Суду. Христос је рекао: „И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни» (Мт. 25, 46). Ако повежемо ове стихове са претходним – „Идите од Мене, проклети, у огањ вечни приправљен ђаволу и анђелима његовим!“ (Мт. 25, 41) онда постаје јасно да се ад овде поистовећује са вечним огњем, који није припремљен за човека, него за ђавола и његове мрачне анђеле.

Друго место Светог Писма које садржи реч „ад“, налази се у посланици Евангелисте Јована: „Савршена љубав изгони страх напоље: јер страх има муку. А ко се боји није савршен у љубави“ (1 Јн. 4, 18). Наравно, овде се не говори о аду као о облику постојања грешника после Другог Христовог Доласка, но као о стању мучења, које је страно љубави и због тога повезано са страхом.

Поред тога, стање ада се у Светом Писму описује речима и изразима: „вечни огањ“ (Мт. 25, 41), „тама најкрајња“ (Мт. 25, 30), „геена огњена“ (Мт.5, 22) и тако даље.

Свети Оци о рају и аду

о рају и аду
Страшни суд

Свети Оци су истински учитељи Цркве, носиоци непомућеног Предања. И зато се Свето Писмо не може правилно тумачити ван њиховог богонадахнутог учења. Јер Црква је – Богочовечанско Тело Христово – сама пише Свето Писмо и сама Га тумачи.

Заједничко место у учењу Светих Отаца Цркве је став, да рај и ад постоје само с тачке гледишта човека, али не и с тачке гледишта Бога. Наравно, и рај и ад постоје реално, као два различита облика постојања, али Бог није направио ту разлику. Из светоотачког предања је очигледно да се рај и ад не могу разматрати као два различита места, али Сам Бог је рај за Свете и ад за грешнике.

То је нераскидиво повезано са учењем Светих Отаца о непријатељству и мирењу човека са Богом. Свето Писмо не говори о томе да се Бог мири са човеком, но да се човек мири са Богом преко Христа. А светоотачко предање прецизније објашњава да Бог никада није непријатељ човеку, него да сам човек постаје непријатељ Бога, уколико нема општење с Њим, удела у Његовом животу. На тај начин, чак и ако човек постаје непријатељ Богу, Бог не постаје непријатељ човеку. Сам човек, уколико чини грех, представља себи Бога као гневног и као свог непријатеља.

Хајде да ову тему размотримо детаљније, изложивши учење неколико отаца Цркве.

Сматрам да треба почети од преподобног Исаака Сирина, који веома јасно показује да постоји рај и ад. Расуђујући о рају, он каже да је рај – љубав Божја. Природно, када говоримо о љубави, онда имамо у виду нетварну Божју енергију. Преподобни Исаак пише: „Рај је љубав Божја у коме је наслада свим блаженствима“. Али расуђујући о аду, он говори скоро једно те исто: ад је – бич Божанске љубави. Он пише: „Мучени у геени су поражени бичем љубави. И како је горко и страшно то мучење љубави!“

Протумачен на овај начин ад је мучење због дејства Божје љубави. Преподобни Исаак каже, да је туга од греха против љубави Божје „страшнија од сваке могуће казне“. Заиста, каква је то мука – одбацити нечију љубав и ићи против ње! Како је то страшна ствар – понашати се на неодговарајући начин према онима који нас искрено љубе! Ако се ово примени на Божју љубав, онда се може схватити и мука ада. Преподобни Исаак сматра неумесним тврђење „да су грешници у геени лишени Божије љубави“.

Следи да и у аду људи неће бити лишени Божанске љубави. Бог ће волети све људе – и праведнике, и грешнике, али неће сви у истој мери и на исти начин осећати ту љубав. У сваком случају неумесно је тврдити да је ад – место одсуства Бога.

о рају и аду
Адске муке – икона

Одавде се извлачи закључак да људи имају различито искуство доживљаја Бога. Свакоме ће од Владике Христа бити дато „по достојности“, „по мери његове срчаности“. Биће занемарени чинови учитеља и ученика, и у сваком ће се видети „оштрина свакојаког стремљења“. Један Те исти Бог ће свима подједнако давати Своју благодат, али ће је људи примати у сагласности са својом „пространошћу“. Љубав Божја ће се ширити на све људе, али ће деловати двојако: грешнике ће мучити, а праведнике – радовати. Користећи православно предање, преподобни Исаак Сирин пише: „Љубав својом силом делује двојако: она мучи грешнике, као што се и овде дешава да једни друге трпимо, и весели оне који испуњавају своје обавезе“.

Једна те иста љубав Божја и једно те исто дејство ће се ширити на све људе али ће бити примано различито.

Али на који начин настаје таква разлика?

Бог је рекао Мојсеју: „Кога помилујем – помиловаћу, кога пожалим – пожалићу“ (Изл. 33, 19). Апостол Павле наводећи то место у Старом Завету, додаје: „Тако дакле кога хоће милује, а кога хоће отврдоглави“ (Рим. 9, 18). Те речи треба да се тумаче у оквирима православног предања.

Како схватити то да Бог хоће једне да помилује а друге да – отврдоглави? Зар је Бог пристрасан?

Према тумачењу блаженог Теофилакта Бугарског, та разлика је повезана са човековом природом, а не са природом и деловањем Божјим. Блажени Теофилакт каже: „Као што сунце размекшава восак, а глину чини тврдом не само од себе, већ на основу разлике у материји воска и глине, тако и Бог озлојђјује (отврдњава) глинено Фараоново срце“. Значи, Божја благодат, то јест Његова љубав, која освећује све, ће деловати у сагласности са човековим стањем.

Са овим размишљањем се слаже и свети Василије Велики. Тумачећи псаламски стих „глас Господа, који пресеца пламен огња“ (Пс. 28, 7), он подсећа на чудо које се десило са троје деце у пећи. Тада се пламен разделио на два дела, и с једне стране је „пржио све који су стајали около“, а с друге је – „примао у себе Духа и доносио деци најпријатнији ветар, тако да су се она налазила у сигурном стању, као у сенци дрвета“. То јест, иако је тај пламен пржио оне који су се налазили ван пећи, он је истовремено орошавао децу тако као да су се налазили у сенци дрвета. Даље он примећује, да се огањ који је Бог припремио за ђавола и његове анђеле „пресеца гласом Господњим“. Огањ има две силе: силу да пржи и силу да просвећује, он и пржи, и просвећује. И зато ће достојни огња осетити његову силу да пржи, а достојни просвећења – силу која просвећује. Свети Василије завршава предивним речима: „Глас Господа, који пресеца и раздељује пламен огња је потребан ради тога да би огњем казне постало непросвећено, а светлошћу мира остало неопржено“.

Дакле геенски огањ ће бити лишен свог својства да просвећује. А светлост праведника ће бити неопрљујућа, то јест биће лишена својства да пржи. То ће бити резултат различитог примања Божјег дејства. У сваком случају, то подразумева да ће човек добити нетварну Божју енергију у сагласности са својим стањем.

Такво схватање раја и ада је карактеристично не само за преподобног Исаака Сирина и светог Василија Великог, него је то заједничко учење Светих Отаца Цркве, који тумаче вечни огањ и вечни живот апофатички. Када говоримо о апофатици, онда немамо у виду то да Свети Оци тобоже препричавају учење Цркве, расуђујући превише апстрактно, филозофски, него да они предлажу тумачење које није повезано са категоријама људске мисли и формама емотивних ствари. Овде постоји очигледна граница између православних грчких отаца и франко-латинских, који прихватају реланост будућег века као материјалну.

Ову важну истину, која како ће се појаснити, има велики значај за духовни живот Цркве, развија свети Григорије Богослов. Он предлаже својим слушаоцима да приме учење о васкрсењу тела, суду и уделу праведника у сагласности са традицијом Цркве. То јест, у тој перспективи, да је будући живот „за очишћене умом светлост“, дат по „мери чистоте“, и ту светлост називамо Царством Небеским. Али „за слепе умом“ он постаје тама, што је у ствари отуђивање од Бога „по мери овдашње кратковидости“. То јест вечни живот је светлост за оне који су очистили свој ум, по мери своје чистоте, а тама за оне који су слепи умом, који се нису просветлили у овоземаљском животу и нису достигли обожење.

Ту разлику можемо да схватимо и на примеру предмета које осећамо. Једно те исто сунце „просвећује здрав поглед и помрачује болни“. Очигледно је да није криво сунце, него стање ока. То исто ће се десити и са Другим Христовим Доласком. Један Те исти Христос „лежи на пад и устајање: на пад неверујућим, а на устајање верним“. Неће се сви удостојити пребивања у једном те истом стању, него је један достојан једног, а други – другог, „по мери, сматрам, свог очишћења“. У сагласности са чистотом свога срца и свога ума сваки човек ће по својој мери осећати једну те исту нетварну Божју енергију.

У једном од својих славословља свети Григорије кличе: „О Тројице, Чији слуга и проповедник нелицемерни сам се удостојио да будем! О Тројице, Коју ће једном сви познати, једни у светлости, а други – у мучењу“. Дакле, Исти Тај Сам Тројични Бог је за људе и светлост и мучење. Светитељеве речи су директне и недвосмислене.

о рају и аду

Желео бих још да поменем и светог Григорија Паламу, архиепископа Солунског, који је такође инсистирао на том учењу. Позивајући се на речи Светог Јована Претече, које је рекао за Христа, – „Он ће вас крстити Духом Светим и огњем“ (Мт. 3, 11; Лк. 3, 16), свети Григорије каже да овде Претеча јавља ту истину да ће људи сагласно свом стању примити или мучно или просвећујуће својство благодати. Ево његових речи: «Он, каже (Претеча), ће вас крстити Духом Светим и огњем, јављајући просвећујуће и мучно својство, када ће сваки човек примити оно одговарајуће свом стању“.

Наравно, ово учење светог Григорија Паламе, је неопходно разматрати у свеукупности са учењем о нетварној Божјој благодати. Светитељ учи да благодат Божја делује на сваку твар, али не на исти начин и не истом мером. Тако да свети примају Божју благодат друкчије од других разумних бића. Он подвлачи: „Богу је све блиско, али су Му свети најближи у највећој мери и суштински друкчије“.

Поред тога, из учења Цркве знамо да нетварна Божја благодат добија различите називе у зависности од карактера њеног дејства. Уколико она очишћује човека, онда се зове очишћујућом, ако га просвећује – просвећујућом, ако га обожује – обожујућом. Такође се понекад назива животворном, а понекад мудротворном. Следи да се сва твар присаједињује нетварној Божјој благодати, али на различити начин. И зато треба да разликујемо обожујућу благодат, коју примају свети, од других пројава те исте божанске благодати.

Све речено се наравно односи и на дејство Божје благодати у вечном животу. Праведници ће примити просвећујућу и обожујућу енергију, а грешници ће истовремено осетити опаљујуће и мучно дејство Божје.

То учење срећемо и у подвижничким делима разних светитеља. Као пример ћемо навести преподобног Јована Синаита. Он каже да се један те исти огањ назива и „огњем опаљујућим и светлошћу просветљујућом“. Има се у виду свети пренебесни огањ Божје благодати. Благодат Божја, коју људи добијају у овом животу, једне „опаљује ради недовољног очишћења“, а друге „просвећује по мери савршенства“. Наравно, благодат Божја неће чистити нераскајане грешнике у вечном животу – то о чему говори преподобни Јован Синаит се односи на садашњост овоземаљског живота. Подвижнички опит светих потврђује да они у почетку свог пута осећају Божју благодат као огањ, који опаљује страсти, а потом по мери очишћења срца, почињу да је осећају као светлост.

о рају и аду
Блудни син

И савремени боговидци потврђују да што се више човек каје и у процесу свог подвига задобија по благодати опит ада, тим у већој мери та нетварна благодат може неочекивано за самог подвижника да се преобрази у светлост. Та иста Божја благодат, која у почетку очишћује човека као огањ, почиње да се созерцава као светлсот, када он достигне велики степен покајања и очишћења. То јест овде се не ради о неким материјалним реалностима или субјективним људским осећајима, но о опитном доживљају нетварне Божје благодати.

преузето са: rusvera.mreza.ru
превод с руског: Др Радмила Максимовић

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.