Постоји много примера у историји религије и књижевности уопште, где мотив или прича путују из културе у културу и мењају се, деформишу или еволуирају у нешто потпуно различито. То је био случај са Варлаамом и Јоасафом, двојицом хришћанских мученика, чија су житија, како се испоставило, писана по мотивима из живота оснивача будизма, Буде.
Према предању, краљ Авенир је прогонио Цркву на својој теритотији у Индији, коју је основао апостол Тома. Када су астролози прорекли да ће се и његов син једног дана преобратити у хришћанство, Авенир је младог принца Јоасафа изоловао од спољашњег света. Упркос томе, Јоасаф упознаје светог Варлаама, прима хришћанство и истрајава у вери упркос гневу и вери свога оца. На крају, и Авенир прихвата хришћанство, предаје трон Јоасафу и као испосник се повлачи у пустињу. Касније се и Јоасаф одриче престола и придружује се Варлааму у испосништву.
„Дуго приписиван монаху и научнику из осмог века, Светом Јовану Дамаскину, спис „Варлаам и Јоасаф“ је преведен на многе светске језике. Филолози су на крају ушли у траг Јоасафовом имену и закључили да је изведено од санскритске речи Бодисатва или Бодисата, што је будистички термин за будућег Буду, наглашавајући да је овај текст главни извор за тражење веза између неколико најпопуларнијих светских религија“, објавио је Колеџ за књижевност, науку и уметност, Универзитета Мичиген.
Древни будистички текст највероватније потиче из периода од другог до четвртог века. Санскритска реч „Бодисатва“ први пут је промењена у Бодисав у персијским списима из шестог или седмог века, а затим у Будисав или Јудисав у арапском документу из осмог века. У 10. веку, у Грузији, име се појављује као Иодасапах и одатле је у Грчкој усвојен као Иосапах, а на латинском као Иосафат или Јосафат.
Ове две фигуре уписане су у православни календар и као датум прослављања добиле 26. август, а у римски мартирологиј уписани су као „Варлаам и Јоасаф“ за 27. новембар. Њих, међутим, црква никад није формално канонизовала.
Већина научника који су истраживали како је нарација путовала по свету, сагласни су у вези с овим и указују на грешке у преписима које су се јавиле приликом превођења првих верзија.
Фото: Википедија
Један од првих христијанизованих прича је грузијски еп „Балавариани“, који је издат у 10. веку. Грузијски монах је причу затим превео на грчки, а са грчког је преведена на латински. Тако је прича, на крају, постала популарна у Западној Европи као Варлаам и Јоасаф. Неки извештаји наводе да се грчка легенда о „Варлааму и Јоасафу“ приписује већ поменутом Јовану Дамаскину из седмог века.
Ипак, прича је била веома читана у средњем веку, скоро у свакој западноевропској земљи. Појавила се и у таквим делима као што је „Златна легенда“, збирка житија, које је написао италијански хроничар и надбискуп Ђенове, Јаков Ворагински. Сцена из приче, која укључује три ковчега, појављује се и у Шексипировом „Млетачком трговцу“.
Погрешну интерпретацију два светитеља, у великој мери расветлио је Вилфред Кантвел Смит, канадски професор упоредне религије, који је од 1967. до 1973. био директор Харвардовог Центра за проучавање светских религија. Као једна од најзначајнијих и најутицајнијих личности на овом пољу, он је ушао у траг причи о Варлааму и Јоасафу из списа махајана будизма, и како је пронашла пут до исламске културе, где се јавља као арапска књига о Билавхару и Јудасафу.
Хронограф
