Последњи пут када је домаћин освојио неко велико фудбалско такмичење било је пре 23 године, када је Француска на свом терену постала првак света. Од тада наовамо, домаће репезентације на великим такмичењима по правилу подбацују, чак и када су им амбиције биле скромније од освајања титуле.
Изузеци су Јужна Кореја на СП 2002, када је уживала обилату помоћ судија, и Русија 2018, када је пребацила очекивања пре свега избацивањем фаворизоване Шпаније.
Дакле, добродошли у доба тзв. ”пахуљица”. У доба сека-перси које нису у стању да се носе са притисцима, па ни на фудбалским такмичењима. Пре свега неколико деценија, домаћи терен је био огромна предност за сваку репрезентацију. Неретко су домаћини и освајали тадашње шампионате, ако треба и пребацујући објективне могућности: Уругвај, Италија, Енглеска, Аргентина, Немачка… Данас, домаћинство је изгледа претешко бреме за нејака, политички коректна, стерилна, суманутим уговорима окована плећа савременог фудбалера, коме се ноге тресу од саме помисли да игра пред десетинама хиљада навијача који ће бити разочарани уколико изгуби.
Још је поразнији учинак фаворита. Погледајте само какве резултате постижу браниоци титуле са претходног такмичења: као по правилу, испадају у првом колу, брукајући се у утакмицама против репрезентација које им по свом квалитету нису ни до колена. Тако испада да је и славна прошлост, па и недавна, терет који слама кичму савременом фудбалеру.
Што се дубље загледа у наопаку културу данашњег Запада, човек све јасније схвата колики је то суноврат свих могућих људских вредности. Век изразитог индивидуализма довео их је до безнадежне јаловости. Чак и у фудбалу, где су, захваљујући традицији и поготово новцу, увек били надмоћни у односу на остатак света, дошли су до тачке када су им непремостиве оне препреке које су с лакоћом прескакали до пре четврт просечног људског века.
А мислим да није нимало необично то што је управо Русија једина репрезентација у овом веку којој је домаћи терен збиља био ветар у леђа.
Миодраг Зарковић
