Ђакон Ненад Илић: Протест

Објашњење мог става – за национално свесне а стрпљиве, са осталима више заиста нећу моћи да комуницирам поводом ове теме.

протест 2017
Фото: Курир

Од како сам се усудио да будем толико глуп да искрено изнесем своје утиске са протеста младих Србије, морао сам да се изборим са много похвала и подршке, али и са много критика и напада.

Разумем критике и нападе искрених или плаћених присталица режима, али ми је тешко да разумем многобројне противнике режима, а притом људе с којима делим многе заједничке вредности.

Верујем да је и њима тешко да разумеју мене. Зато имам потребу да ово кажем, не могу више да се снађем у шуми коментара под објавама. Пре свега, да кажем да је мени лично ноћна мора била ситуација у којој би морао да се у другом кругу председничких избора одлучујем између кандидата садашње и бивше власти.

Као и многи, нисам присталица ни бившег режима који нас је задужио и распродао толико да је овом режиму остало недовољно за продају, па се бацио углавном на ново задуживање. Док не крене распродаја обрадиве земље и још понечега.

Као и многи, нисам ни мислио да гласам, пошто ми понуђене опције и владајуће и опозиционе нису нудиле наду у промену на боље. С некима сам и делио одређене вредности, али нисам веровао у њихову методологију. Систем је у темељном квару и тешко је чекати његове еволутивне промене, које по досадашњем искуству иду веома споро. Требало је угрозити легалитет и морални кредибилитет било које власти која би чувала ситем који нас упропаштава.

Пошто опција бојкота очигледно није имала перспективу, а истовремено је дошло до незапамћеног медијског притиска и коришћења свих техника за збуњивање, плашење и корумпирање бирача, усвојених овде за последњих четврт века, као и очигледних злоупотреба позиције власти, ипак сам изашао на изборе и гласао за кандидата са којим сам се најмање неслагао. Циљ је био да бахатост власти осети да ипак не може глатко да оствари хипнозом народа упропаштеног катастрофалном медијском сценом и лошом културном политиком баш сваки зацртани циљ. Да макар почне да мисли о свом народу, а не да га понижава, оговара и хвали се радом на промени његовог идентитета. Трудио сам се да мотивишем што већи број људи са којима комуницирам да изађу на изборе и да се изборимо за достојанство упропаштене и уморне Србије.

Умор и безнађе с једне стране, а интереси и хипноза с друге, учинили су да је власт ипак успела у свом науму, што Србију оставља на милост и немилост самовољи човека, који је кампању за Председника Србије водио са позиције Председника Владе.

У атмосфери тријумфа с једне стране и апатије и разочарања с друге, у атмосфери поларизације коју је хипнотизер – победник све време стварао, подигли су се само протести младих људи, углавном студената и ученика, којима се придружује и један број одраслих.

И ја сам, наравно, уз њих који се боре за достојанство свих нас, па и оних хипнотисаних. Они који имају јаке интересе су категорија за себе, о којој не бих. Они се иначе камелеонски непринципијелно приклањају опцији која побеђује, тешко их је здржати на гомили зарад детаљнијег испитивања.

Протести немају јасан циљ. Наравно. Ко овде па зна инстант решења за излазак из блатњаве јаруге у којој смо се заглавили? Али логика је друга – ако их нема, зашто да се и трудимо? Организатори се толико вешто крију. По оцени увек верзираних стручњака за политику, којих имамо у броју да реше све проблеме и Европске уније и Америке и Русије и још да им остане потенцијала за решавање климатских промена и топљења Арктика – зна се ко су организатори. Не могу баш да се сложе о коме се тачно ради али се сви, и они хипнотисани да је све како треба и они апатични, слажу да су протести подметачина некога са стране ко овој земљи не жели добро.

Било би сумануто ако би ико покушао да размонтира све рационалне и ирационалне аргументе који с појављују у осуђивању једине групације која тренутно у Србији даје знакове живота. Посебан проблем ми је да се расправљам у вези са тим са онима који су ми некако по политичким ставовима најближи, који припадају несрећној националној опозицији.

Истраживања говоре да је отприлике пола Србије за улазак у ЕУ, а нешто мање од пола против. И да тренд иде у корист ових других. Огромна већина је против уласка у НАТО и огромна већина је наклоњена чврстим односима са Русијом. Захваљујући оптерећењу познавањем „дубинских струјања“ у светској политици, српска национална опозиција у трулом систему није у стању да заступа не половину Србије, не већину него тек ако и десетак посто, поцепана у најсупротстављенијим верзијама приоритета. Неко нас је озбиљно поцепао, а ми или се правимо да нам није ништа или знамо само да кукамо. Шта нам онда остаје сем да будемо паметни, толико паметни да у томе нађемо задовољство због апсолутне неадекватности и промашености деловања?

Пошто су национално одговорни, многи из ове групације су жестоко против протеста, јер иза њих стоје „непријатељи државе и народа“. Све се зна. По мени, зна се само следеће – ми се плашимо. Имамо страхове, како ко и како када, од отворених страхова за егзистенцију до страха да не испаднемо још и глупи и наивни. Што заправо и није наш страх, него страх наше сујете. Како је могуће да смо дошли до толиког неповерења у сопствене снаге?

Причати на сав глас о томе како, чак и ако су протести за сада спонтани, сигурно ће их преузети неки мрачни људи, окористити се тиме и направити нас све будалама, или нас утерати чак у грађански рат – објава је наше немоћи. Ми ту ништа не можемо. Не можемо да се прикључимо и да искористимо енергију младих, да можда направимо по неки компромис, да дођемо коначно до изгледне заједничке платформе са онима који можда не мисле идентично као ми – не. Ми знамо да је то немогуће. Није немогуће – него само ми мислимо да је немогуће. Док се не појави неки политички фантом па га – што је мало веровати – сви са протеста подрже, и те како је могуће удружити се у решавању првог проблема. Ако је неко и покренуо ове протесте – зар не видите да се ради о отвореној игри у којој све може да се мења? У ствари, можда не можете да видите ако се не појавите на терену.

Па и кост кад погрешно зарасте ломи се да би зарасла како треба, а камоли нешто што су људи направили и то у годинама ненормалних околности и делимичне стране окупације.

Као са православном вером, слично је и са оданошћу свом народу, родољубљем. Не мора оно стално да се баца свима у очи, него треба деловати по томе. Оживљавати вредности. А са ким је лакше направити компромис него са младим људима, без којих овој земљи нема будућности? Можда је и време мало искрено кориговати своје ставове, наравно не и морал и вредности.

Ми не можемо да издржимо још један талас одлива мозгова и животне енергије. То треба свима да нам је јасно. Није пут – осуђивање недовољно родољубивих младих људи, јер су превише под утицјем западних вредности, него искрен покушај да се створи заједнички фронт. И да се у њему врати борба за националну културу и национални идентитет који ће сваки иоле отмен млад човек прихватити ако му се представи на прави начин.

Ти млади тамо су тренутно могућност да се ујединимо и ублажимо разлике, између идеологија, између Београда и остале Србије. Студенти су више од Београда, то сви знамо. И њихови родитељи и сви остали.

Хвала председнику Владе, државе и шарма, који је својим понашањем изазвао протесте. Они су јединствена шанса да покушамо да дођемо до преформулисаног родољубивог јединства.

Хипноза, која велики број људи (наравно не „више од пола Србије“ како се хвале победници намештене утакмице) држи у убеђењу да су истовремено националисти и еврофанатици, неће моћи дуго да траје. Али ако ми ништа не урадимо, и то да почнемо одмах, од ових протеста – то може да траје ипак предуго.

Ко год се од старијих брине за исход ових протеста – најбоље је да му се придружи. Ако тога не буде, неће то дуго ни трајати. Али ето, сви ми искусни и паметни имаћемо утеху – били смо у праву. И наставићемо да губимо са том утехом. Наша земља ће наставити да пропада, а са нашим младима ћемо да комуницирамо само преко фејсбука и скајпа јер на улици то нисмо хтели.

Ђакон Ненад Илић: Бранећи ислам од Европе, бранимо православље

ФБ профил Ненада Илића