Страх од бића која се дижу из мртвих, присутан је међу људима хиљадама година. О њима су кружиле разне легенде, а данас су тема бројних књига, филмова и видео-игара.
Реч зомби највероватније потиче из кимбунду језика, који се говори у Анголи. Помиње се као нзамби (бог) и зумби (фетиш), а касније је, у оквиру вуду традиције, коришћен термин реанимирани леш. Према легенди која долази са Хаитија, зомби је биће које је оживело помоћу магије, и често се везује за вуду. Зомби се први пут јавља 1819. године у Историји Бразила Роберта Саутија, а више од сто година касније, амерички окултиста, научник и новинар Вилијам Сибрук написао је књигу Магично острво и тако у популарну културу увео концепт немртвог. Први, црно-бели хорор филм о зомбијима, Бели зомби, изашао је 1932. године.
Зомбији у каменом добу
Зомбији су, као феномен, били присутни још у каменом добу. Неки научници сматрају да је страх од живих мртваца довео до појаве споменика. Првобитно, људи су стављали гомилу камења преко мртваца, како би их спречили да поново устану. Са друге стране, сиријски археолози су пронашли деформисане лобање старе око 10.000 година, одвојене од остатка тела. Очигледно, таква пракса је неко време била учестала у региону Европе и Блиског истока, јер су пронађене и на другим местима. О томе постоје бројне теорије, а Хуан Хосе Ибањез из Високог савета за научна истраживања Шпаније сматра да се највероватније радило о страху од мртвих и веровању да представљају опасност живима.
Старогрчки зомбији
Током 80-их година прошлог века, археолози су на Сицилији, коју су почели колонизовати Грци око 750. године пре нове ере, открили велики број гробница. У некима од њих, пронађени су скелети притиснути тешким камењем, али су ипак највише пажње привукли гробови одраслог мушкарца и детета, по чијим главама и ногама су били распоређени фрагменти амфора. Могуће је да је то био њихов начин да се увере да покојници неће устати из гробова да би нашкодили живима, а многи су убеђени у то да су тако сахрањиване самоубице, жртве убистава, бебе које су рођене са неким дефектом, оболели од куге и тако даље.
Живи мртваци широм света
У нордијској митологији имамо драуга, оживелог мртваца. Он поседује надљудску снагу, може да повећа своју величину по вољи, а са собом носи несносан мирис трулежи и распадања. Ове немртве личности постоје да би чувале своје благо, узимале од живих или мучиле оне који су им нанели неправду током живота, а ако некога уједу, и он постаје један од њих. Своје жртве убијају на различите начине, а за разлику од модерних зомбија, могу да мењају облик и изглед, излуде живе или да им уђу у сан. У кинеској митологији, такво створење је ђангши, који има све одлике зомбија и вампира, а у румунској то је стригој, који пије крв и може се трансформисати у животињу.
Од Африке до Хаитија и Америке
Као што је већ речено, реч зомби води порекло из Африке. Међутим, западноафрички зомбији бејаху без тела, без обличја. У неким земљама веровало се у такозване физичке зомбије, али и у то да деца или вештице могу неког учинити немртвим. Вештица може да убије човека, а потом да га оживи како би га користила за властите потребе. Идеје о зомбијима и вуду пракси шириле су се упоредо са трговином робовима. Французи су владали Хаитијем од 1625. до 1804. године и оснивали су плантаже шећера. Увозили су робове из Африке, а они су са собом донели и своја веровања. Тако је било и у Америци.
Хаићански вуду
Хаићани, генерално, практикују вуду. Следбеници религије верују да смрт долази природно и то услед болести и старости, али и неприродно, на пример, убиством. Душе људи који умру на неприродан начин, имају тенденцију да се задржавају у близини свог гроба, јер чекају на одобрење богова пре него што се придруже својим прецима. Оне су у том стању изузетно рањиве на отмице моћног бокора (чаробњака). Занимљиво, Хаићани сматрају да је бокор далеко застрашујући од зомбија, јер им је надређени.
Зомбији у популарној култури
Зомбији су временом постали неизоставан део популарне културе. Једну од првих фиктивних прича о живом мртвацу написао је грчки писац Флегон из Тралеса, а она говори о младој жени која умире, а потом се враћа у живот и у кућу својих родитеља. Затим, ту је роман Франкенштајн или модерни Прометеј, енглеске књижевнице Мери Шели, док се првим дугометражним филмом са тим мотивом сматра Бели зомби Виктора Халперина из 1932. године, са Белом Лугошијем у главној улози. Џорж Ромеро је више од три деценије касније направио Ноћ живих мртваца, остварење које је заслужно за рађање идеје о апокалипси зомбија. Без имало сумње, оно је утицало и на научнофантастични хорор 28 дана касније, као и на популарну серију Окружен мртвима. Генерално, модерни зомбији имају мање карактеристика од оних из вуду традиције, који имају натприродне корене. Међутим, већина њих има биолошку основу – они су резултат заразног вируса који убија људе. Такође, постали су неизоставан део видео-игара, па узимајући у обзир све наведено, може се закључити да су данас збиља много више од онога што је стварно окружење очекивало.
Kafenisanje.rs
