У априлу 1971. године, новинарка Љиљана Биничанин посетила је Милунку Савић у њеној кући на Вождовцу у улици Осме нове бр. 25 и том приликом написала је репортажу коју ће стопирати уредништво Илустроване Политике које је проценило да је текст националистички и да велича српског хероја.
Чланак ће бити објављен двадесет и четири године касније, 9. децембра 1995. године под насловом „Милунка Савић из Гвозденог пука“.
Веродостојност репортаже и цензуре од стране уредништва аутору овог текста потврдила је лично Љиљана Биничанин, новинарка која је урадила интервју са Милунком Савић.
А да ли је репортажа била националистичка или само срамотна за једну државу, можда је најбоље да процените сами:
„Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе – тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена – бомбаш, најхрабрија жена – ратник у Првом светском рату, четири пута рањена, носилац Карађорђеве звезде са мачевима, две Легије части, француског Ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања.
Сва одећа на њој је већ одавно изгубила боју од дугог ношења и прања. Затекли смо је у дворишту испред њене куће у Осмој новој 25, на Вождовцу, баш у тренутку када се дигла и кренула за пролећним сунцем – како се сунце помера, тако и она иде за њим, али не скида дебеле џемпере. Иако јој је осамдесет година, креће се одсечно, а кад нас је поздравила, руком је замахнула као војник кад хоће да отпоздрави. То двориште од једва десетак квадрадних метара је једини свет Милунке Савић – из њега већ две године она никуда не излази.
– Да могу, ишла бих некуд, било где, ал сам немоћна, па не смем да кренем, а нема ко да ме води – каже Милунка Савић.
Кад нас је увела у кућу, одмах је изнела свеску у којој је писало:
‘У случају да се нешто догоди Милунки Савић, одмах јавите Милени Станков, Милки Томић и Вишњи Минков на ове адресе…’ „
– То су моје ћерке – каже Милунка.
Она сада живи са најмлађом ћерком, четрдесетшестогодишњом Зором, која је као дете прележала тешку болест, па је остала полуинвалид. На другом комаду хартије пише:
‘Ако некоме требају подаци о Милунки Савић, обратите се њеним друговима из рата Томи Војиновићу и Аци Петровићу…’
– Једино ме они још нису заборавили – каже Милунка Савић. – Други не знају ни да сам жива. Раније су бивши ратници долазили да ме виде, али су већ готово сви поумирали.
На испуцалим зидовима једине собе има само неколико фотографија. На једној Милунка Савић као млади војник са расплетеним косама, на другој у униформи са ордењем. Затим су ту још две слике са војних свечаности и у једном раму неколико породичних фотографија. На зиду се виде трагови однетих рамова.
– Долазили су грдни људи да ме виде, па кад пођу, понесу и слике.
– Ево, мама, ово си ти, а ово су твоји другови војници – скиде Зора ону слику са војних свечаности.
– Дај да видим, нисам се дуго гледала. Да сте дошли пре шест година, били су они још живи. Зоро, а где ми је она слика са заставом?
– Не знам, мама, однео ју је онај официр што је долазио.
– А моје ордење?
– И то су ти однели. Долазио један човек, па каже: ‘Дај, баба, ја ћу их све лепо очистити и уредити.’ И више се није појављивао.
– За ову последњу годину откад се овако оболестих, однеше ми све и документа и новине где су о мени писали. Покупише ми сву моју лепоту. Сад ми је ко да сам умрла кад сам остала без свега тога.
У предсобљу је кухиња – шпорет са чунковима. То је сав кухињски намештај. На зидовима урамљене слике деце.
– То су моји унучићи. Имам четири главна унучета и осам од мојих сестара – каже Милунка.
У малој остави на полици налази се туршија и две банане. Ту је и гомила старих, поцепаних капута.
– Имам пет капута, сад сам их спремила за прање – објашњава Милунка. – имам доста и хаљина, само су све старе.
Притом отвара једини орман и показује две – три избледеле хаљине и опрану постељину.
Милунка Савић месечно добија 34.710 динара пензије, 17.000 инвалиднине и 1.000 динара као носилац Карађорђеве звезде. Болесна кћи је добијала новчану социјалну помоћ, али јој је пре неколико година та помоћ укинута.
– Нама двема стигне. Негде претекне, а негде не достигне. Никад за јело нисам много марила, али би могло да буде боље. Стигне нам за кромпир и пасуљ, а кад неко дође, увек нам донесе нешто, било јабуке или кафу. Главно да нисмо гладне. Помагале су ми ћерке, али оне имају децу, а пара мало. Пре неки дан долазио ми је зет, па пита: ‘треба ли шта да ти помогнем?’ А ја кажем, ‘Ево, окречи ми собу.’ И сад смо разместили ствари, али не знам кад ће да дође.
Шпорет у предсобљу је хладан. Не ложи се јер Милунка и Зорка углавном једу суву храну. „Јабуке и хлеб, или шљиве и хлеб“, каже Милунка. За те три одаје у оронулој кући и дрвени клозет у дворишту Милунка плаћа 52.000 динара годишње. Испред куће нема улице, већ само угажена стаза. Предвиђено је да туда прође модеран пут, а онда ће се и Милункина кућа рушити. Двориште је засађено цвећем и уредно окопано. Зорка стално нешто чисти и пере.
– Поручили су неки људи да ће доћи, па морам да уредим кућу – каже Зорка.
– Погледај, мама, како сам лепо опрала све крпаре. Сад ти је све чисто.
Милунка и Зорка живе сасвим одвојено од света: без новина, јер Милунка не види да чита, а Зорка је неписмена.
Милан Богојевић, Б(л)оговање
EP O MILUNKI SAVIĆ Teško je njenu ispričati priču da dočara verno veličinu njenu i dubinu njene ljudske duše koje su vlasti srbske uspele – da bezsramno uguše! Za podvige njene ratne nije se ništa znalo, i u miru ljudskost svuda je sejala, heroina srbska Milunka je bila, samo vlast je srbska to sramno sakrila! Francuzi joj se bezkrajno divili, i najprestižnija ratna odličja su joj dali, (i srbska najprestižna odličja nosila) samo je u miru anonimna bila, čak i SANU za nju ništa nije znala – a toliko je za Srbiju dala! Prema njoj se Srbija ogrešila mnogo, (to je zločin prema čovečnosti – gledano strogo) jer Milunka je bila velika srbska heroina, i za takav nemar SANU – nimalo je fina! Smrt je njena odjeknula glasno, – sva je svetska javnost saučešće slala, samo srbska javnos „ništa nije znala“ a toliko je za Srbiju dala! U sva tri rata – heroj je bila, iz sva tri rata rane iznosila, i ne samo rane već i odlikovanja, ali u miru bez ikakvog priznanja! Sve krvave bitke svih ratova prošla, spoznala je sve ratne strahote teške, (i planine Albanske prešla zimi peške) Milunka je velika srbska heroina! Kao bombašica se u ratu proslavila, – i u jurišima bila je bez premca, mnoge vojnike neprijateljske zarobila – i bugarske i austrougarske, čitave čete vojnih zarobljenika – zadivila je čak i nekog Nemca! Milunka je velika srbska heroina! Mnoge mlade i’školovala ona, deci bez šansi – majka je bila,m a vrlo skromno sama je živela, Miluhka je velika srbska heroina! U drugom svetskom ratu – već je bila stara, pam ipak, i u njemu ona učestvovala, kao bolničarka bila je tada, mnoge ranjene lečila je sada, i partizani i četnici za nju bili naši, – a Milunka se od naši ne plaši! Staro srbsko bilo joj načelo, da „Samo sloga Srbina spašava“ – tako je mislila njena plemenita glava! Ali u Srbiji stvari nikad nisu proste, – Nedićeva policija joj banula u goste! Zašto ona da „komunjare“ leči? – Za to sud će joj da presudi – „preči“ i u tamnicu je odveli na Banjicu! – a tamo je za likvidaciju! Tu sad onaj Nemac stupa na scenu, kad je video spisak i ime na njemu, – pitao je „Je’l to ona prava“? Odgovorili su mu – „Ona je ta“! – „Oslobodite te je“ – beše njegova kratka naredba sva! Sve počasti vojne i pozdravi Milunke, – zar takvu legendu mu „njeni“ doveli u ruke? uz to ona i nije više ratnik, heroj i humanista, – u Srbiji je patnik! A onda su na vlast došli komunisti, – za nju su to bili samo naši – isti! – a u „njihovm“ ratu ona učestvola nije, a to – što je ratni heroj – „to je bilo prije“ – Komunisti su gledali samo svoje, i odlikovanja njena kod njih se ne broje! Tako ime njeno se od javnosti skriva, – čak i za jednu SANU ona ne biva, (il’ samo ignorisali kao i Teslu)? Tek mjena smrt je afirmisala u Srbiji i tad se nije moglo više kriti – da je i SANU isto – samo mafija mogla biti! Najzad, setio se neko iz te SANU tada, – da sramne propuste isprave od nekada, – odkopali je da ponovo sahrane – kako i dolikuje za prave velikane! Ali i tu ne može bez srbske ironije, – časat joj izkazuje društvo mafije, (jer od svih esnafa u Srbiji što ima – samo mafija u Srbiji, dobro – lopovski „štima“! Toma Nikolić i njegov lopovski klan (od koga je Toma izabran) dobro poznavao taj (svoj) lopovski zanat, i računao da mu mrtva Milunka donese još jedan „preCednički“ mandat, ali Alek mu „smsio sve konce“… (U politici Srbije su samo vukovi i ovce) I tako je Toma majmun ispao ovca, (a mislio je da ide sve do konca) – da će nezamenljiv „preCednik“ biti (čak i o Tesli je „držao neko slovo“. ali nije računao naovo, – da ga Alek šutne nogom u guzicu, i tako mu oduzme tu „prCedničku“ stolicu! A našoj heroini – sva odlikovanja pokrali, da bi se oni – lopovi njima okitili, da im se potomci diče – da su imali predke časne i hrabre, – mada je „uvaženo srbsko plemstvo“ sve sami lopovi – barabe, i predstavljaju se kao „loza stara – plemenita“ a u stvari – sve je to bandit do bandita! Ali, Srbija ima i časne ljude, i na selu i u gradu takvih bude, i to je odmah uočio i Arčibald Rais i preporučio „gospodi srbskoj“ da u njima – radnicima i seljacima traže, jer oni su za Srbiju – jedini spas! Samo barabe iz vlasti preziru radnike i seljake, i oni im samo kao resurs služe, za – eventualno neki rat, jer rat je lopovu brat! Tako lopovi monopol u vlasti imaju, – čak i SANU lopovi štimaju. Zato u Srbiji pravi heroji su anonimni, – ili iz zemlje moraju otići, da bi tek u belom svetu živeli dostojno k’o ljudi, a ne da budu anonimni heroji – mučenici, kao Milunka Savić npr. i bezbroj dugih neimenovanih. I oni heroji sa Košara – koji za bednu platu kod privatnika rade, – i poginu na radnom mestu krivicom poslodavca i državnih vlasti a u ministarstvima sede ministri – lopovi i frajeri, lažni inženjeri bolonjskih škola i kvazi doktora nauka – slično kao u SANU – sa briljantinom zalizane kose, a narod su uboi ljudi i teret bezakonja nose!