Марија Тодоровић: Не, будистички храм у Чортановцима НИЈЕ ПРВИ у Србији

Први будистички храм у Европи подигнут је на периферији Београда, у Малом Мокром Лугу, 1929. године. Подигла га је мала руска калмичка колонија која се у Београду настанила бежећи из Русије, после Октобарске револуције. Улица у којој се храм налазио названа је Будистичка, а данас је то Будванска улица која се налази у Учитељском насељу.

Калмици имају заједничку историју са Монголима чији су саставни део били до 1628. године када их је њихов вођа Хо-Орек довео у Русију. Руске власти су их примиле крајње предусретљиво јер су знали да ће Калмици бити поуздани чувари јужне границе Русије којој је стално претила најезда Татара. С друге стране, Калмици су били захвални Русији за повластице које су од ње добили и 1917. године су стали на страну „Белог цара“. После победе бољшевика, изгубивши око 60% становништва избегли су у Француску, Чехословачку, Бугарску и Србију.

Како су живели у степским подручјима, навикнути на живот са Словенима, хришћанима, једна мала колонија је на периферији Београда пронашла сличан амбијент у коме би могла да настави живот после изгнанства из Русије, а широкогруди Срби су их дочекали топло и гостољубиво.

Калмици су били будисти. Будизам су примили у 15. веку у облику ламаизма. Он је утицао на Калмике да се ослободе старог обичаја крвне освете и наслеђеног непријатељства према странцима. Веома су поштовали туђу веру, били су кротки и вредни људи. Њихову вредноћу, поштење, морални живот и јаку приврженост природи и вери својих отаца приметио је један београдски индустријалац, Милош Јаћимовић, и поклонио им је земљиште и грађевински материјал, те су Калмици 1929. године, подигли свој мали скромни будистички храм. У томе су им помогли и други привредници из Београда, али и краљевски дом Карађорђевића. Иако је храм био скроман, имао је све што је потребно: сребрну статуу Буде, олтар и све остало што захтева богослужење. „Икона“ Буде је у Београд стигла са Тибета, а даровао је професор Никола Рерих. Она је стајала десно од олтара, а испред ње је био сточић прекривен шареном чојом. „Икона“ је заправо била комад дивне, танке свиле са уметничким везом. Њен долазак у Београд обележен је посебно свечаном службом у храму којој су присуствовали и Београђани.

Калмици су уз храм саградили и малу просторију која је требало да буде школа али пошто нису имали довољно новца да је опреме, децу су слали у српске и руске школе, а у тим просторијама су се окупљали недељом где им је учитељ држао часове из матерњег језика и веронауке. У самом храму су свештеници спремали дечаке за свештенике, обављала су се вечања и служене су редовне службе.

У мају месецу су Калмици прослављали свој велики празник „Ова“ или „Цаган“. Иако су били сиромашни, Калмици су тог дана долазили празнично одевени у храм, држећи руке склопљене на срцу, дотичући челом шарене предмете поређане око олтара и Будиног кипа. На два ниска стола постављали су жртве: жито, кукуруз, шафран, обичну и обојену воду, зејтин, печену овчију главу. Три свештеника су служила. За то време верници су седели на клупама држећи дланове склопљене за молитву. Потом се износила икона Цаган-Авге на украшеној мотки, шкропило се млеком уз звоњење звонцета и дим тамјана. За то време су верници изговарали молитве и молили Цаган-Авгу да им подари благослове. У тим молитвама се могло препознати и како изговарају име Југославије и краља Александра. После обреда су следиле витешке игре, рвање, трчање…

Многи становници Малог Мокрог Луга који су били друге вере, били су веома пажљиви према Калмицима, помагали су им у припремама за ову свечаност, веселећи се празнику као да је њихов. То само говори о томе како су се Калмици умешно утврдили у нашој средини као добри грађани који ни са ким нису долазили у сукоб и који су својим миром и преданошћу били симпатични свима.

Овај будистички храм био је својеврсна атракција како за Београђане-излетнике, туристе, тако и за све Калмике који су из других крајева Србије и из Европе долазили да га посете. Београдска општина га је финансијски помагала, а свештеници су добијали сталну помоћ у виду пензије.

Калмици су били веома добро интегрисани у српско друштво и учествовали су у јавном животу Београда. Организовали су разне манифестације како би упознали Београђане са својом културом, издавали су свој часопис „Манасанан“ (Наша мисао), у храму су сакупљали новац за помоћ угроженим суграђанима, свештеници су служили свечана благодарења поводом краљевог рођендана, а забележено је и да су служили и помен краљу Александру. Када се упокојио српски патријарх Варнава, око стотину Калмика је дошло са својим свештеником Санђом Мењковим у Саборну цркву да се поклони пред одром патријарха, где су очитали молитву, па отишли у зграду Патријаршије да се упишу у књигу жалости.

Десетогодишњица постојања храма обележена је у новембру 1939. године

Пред крај Другог светског рата Калмици су напустили Србију бежећи од Црвене армије, а храм је делимично срушен током рата, да би га комунисти после рата сасвим порушили. На његовом месту се данас налази двоспратна стамбена зграда.

Марија Тодоровић