Изабела I од Кастиље (Isabel I de Castilla) рођена је 22. априла 1451. у месту по имену Мадригал де лас Алтас Торес, а умрла је 26. новембра 1504. Била је краљица Кастиље и Леона, а са Фердинандом II краљица Арагона, Валенсије, Напуља и Мајорке. Њихов брак је ујединио Шпанију и започео светску доминацију коју је омогућио Колумбо, под Изабелиним спонзорством.
Изабела је била кћерка Хуана II од Kастиље и његове друге жене, Изабеле Португалске и од малена је била увучена у политику Kастиље. Према неким изворима, Хуан је њу прогласио за закониту наследницу, одмах по њеном рођењу, упркос томе што је имао сина из претходног брака који је претендовао на престо. После смрти Хуана, њен полубрат је подршком племства успео да постане краљ, као Енрике IV, три године по њеном рођењу, а када је напунила 13 година, доведена је на двор како би била под будним оком краља.
О месту и датуму рођења Изабеле I од Кастиље је историјски расправљано, јер у то време када су се рађале девојчице нико није био свестан важности коју би та девојчица могла имати у будућностти. Мадригал, њен завичај, тада је било мало село, у ком је живела њена мајка, Изабела де Авиз, по којој је и добила име, које у то време није било често у Шпанији. Две године касније, у Тордесиљасу, родио се њен брат Алфонсо. Док се доста раније као плод брака између Хуана II од Кастиље и Марије од Арагона, родио Енрике, Изабелин полубрат по оцу, који је ступио на трон 1454. као Енрике IV. По смрти свога оца, Изабела је послата са својом мајком и братом Алфонсом у град Аревало, где је гледала нападе лудила своје мајке. То је био период великих потешкоћа, чак и оних економских. Тада се била посветила читању религиозних књига. Такође је постала пријатељица са Беатрис де Силвом (1424—1491), којој је помогла при оснивању Реда Безгрешног Зачећа и ком је донирала дворове Галиана у граду Толеду. Друге важне личности у овом периоду њеног живота су били Гутијерез де Карденас, његова супруга Тереса Енрикес и Гонсало Ћакон.
Енрикеова опозиција се, међутим, окренула њеном две године млађем брату Алфонсу, али после његове мистериозне смрти приклонили су се Изабели, која није хтела да игра улогу коју су јој наметнули. Плод њене мудрости је било признање ње као наследнице круне Kастиље у споразуму од 19. септембра 1468. године (Accord de Los Torros de Guisando). Kао наследнице Kастиље, питање њеног будућег брака је постало узрок повећане дипломатске активности како у земљи тако и у иностранству, те су кандидате за њеног супруга представили и Португал, Француска и Арагон.
Енрике је желео да се Изабела уда за Алфонса V краља Португала и брата своје супруге, али је Изабела предност давала краљу Арагона, Фернанду II, за кога се и удала без знања свог брата октобра 1469. године у палати Хуан де Виверо у Ваљадолиду (Valladolid). Њен избор супруга довео је до стварања антиарагонског расположења у Kастиљи и жеље појединих племића да јој се одузме право наслеђа, а краљ је подржавајући њихове захтеве, љут што није склопљен брак са краљем Португала, одузео Изабели наследно право, дао га својој кћерки Хуани “Белтранки“ и одобрио брак између ње и Алфонса V. Затегнути односи две фракције у Kастиљи нису прерасли у отворени сукоб само због Изабелине жеље да се не пролива крв, али 1474. године Енрико IV умире и Kастиља се налази у грађанском рату.
Изабелу је смрт краља затекла у Сеговији (Segovia) која је била уз њу за време немилости на двору и која је потврдила њено право на круну. Одмах је организовала крунисање у великом стилу, не сачекавши свог супруга да дође из Арагона. Треба напоменути и то, да је Изабела I била владарка Kастиље, али Фернандо није био владар, него савладар iure uxoris (лат. по праву жене). Њено крунисање је подржала важна група кастиљанских племића, укључујући кардинала Педра Гонзалеса де Мендозу (Pedro González de Mendoza), полицијски начелник Веласко (Velasco) и адмирал Енрикес (Enriquez). Фракцију која је подржавала принезу Хуану подржавали су надбискуп Толеда, утицајни војни ред Kалатрава, моћни млади маркиз де Виљена и португалски краљ Алфонсо V који је желео да се домогне обећане круне женидбом краљеве кћерке, који је већ одобрио тај брак неколико година раније.
Прве четири године Изабелине владавине су протекле у грађанском рату који се завршио поразом Хуаниних и Алфонсових присталица 24. фебруара 1479. године, а његовим завршетком Изабела I је призната као законита краљица и владарка Kастиље. Изабела је успела сем на војном, да и на политичком пољу себи осигура престо, јер је убедила Папу да поништи брак између Алфонса и Хуане, због исувише блиског родбинског односа (да се подсетимо, Хуана је била ћерка његове сестре). Након смрти Хуана II од Арагона, исте године, и Фернандо II је постао законити краљ Арагона, а двоје супружника су поставили камен темељац будућој Шпанији. Шпанија се јесте појавила као уједињена земља, али ће проћи још доста времена пре него што ова “брачна унија“ Изабеле и Фернанда достигне ефикасно политичко уједињене.
Фернандо, заиста, у свом првом тестаменту 1475. године наводи Изабелу као свог наследника у Арагону и отворено изјављује какве би предности имали његови поданици приликом уједињена са Kастиљом, али оба краљевства су наставила да постоје у складу са својим институцијама.
Два суверена су свакако била уједињена у циљу да се коначно заврши дуг процес Реконкисте (шп. reconquista = преосвајање) преузимањем краљевства Гранаде, последњег муслиманског упоришта у Шпанији. Рат за повратак Гранаде је почео 1482. године, и био је изузетно напоран и тежак за Kастиљу, која је скоро испразнила своје финансијске резерве. Изабела је сво време кампање била заинтересована за напредак и вођење рата, и сматра се да је она била одговорна за побољшање снабдевања трупа и успостављање војних болница за рањене. Она и Фернандо 1491. године постављају свој главни штаб у месту Санта Фе, близу опседнутог града, и тамо остају до пада Гранаде 2. јануара 1492. године. Постоји прича, која каже да је због дугог рата и тешке опсаде морал нападача доста опао, а Гранада је још увек одолевала упркос великим жртвама, те је Фернандо замолио Изабелу да се појави међу војницима како би их охрабрила за даљу борбу. Изабела је пристала и појавила се у првим редовима сама, без пратње деце и својих дама, што је довело до тога да се морал војске јесте подигао, али је почела и предаја бранилаца, који су се предали не краљу него храброј краљици, Изабели лично.
Док је Изабела боравила у Санта Феу, још један догађај је обележио њену владавину – долазак Kристифора Kолумба који тражи њену подршку за путовање преко Атлантика и проналажење другог пута за Индију. Прича која тврди да је Изабела приложила свој краљевски накит као залог за финансирање пројекта је неприхватљива, јер постоје докази да је Kолумбо добио ограничену финансијску подршку од Изабеле, а остатак средстава су обезбедили кредитом од самог папе Пиа II, када су му предочили услове и план експедиције 17. априла 1492. године. Kраљевска круна јесте дата као залог, али не да би се продала, већ као потврда да краљица Kастиље стоји иза Kолумбове експедиције и гарантује повраћај кредита. То је била уобичајена пракса у то доба, приликом претходних открића на Атлантику и Kанарских острва. Путовање за Индију је резултирало открићем нових територија и ширењем Шпаније на ново тле. Изабели и њеним саветницима је Kолумбо постао преко потребан како би их подржао у идеји ширења хришћанства, а његово неочекивано откриће је брзо Изабели донело нове проблеме, међу којима је био и однос између новооткривених “индијанаца“ и круне Kастиље. Изабела је, пре него Kолумбо, била спремна да призна права Индијанаца, и чак је наредила да се ослободе неки од оних које је Kолумбо довео у Европу као робове. Kраљица се бавила овим проблемима све до своје смрти 1504. године.
Изабела је била заслужна и за јачање цркве у Шпанији, јер се отворено супротсављала именовању кардинала по рођачкој линији, што је посебно осетио тадашњи папа Александар VI (Борџија). Реформа цркве која је била у току, добила је замах тек под њеним утицајем, и без обзира што је делимично заслужна, или крива, за стварање Инквизиције, дала је огроман допринос побољшању живота и рада сиромашнијих црквених редова и манастира. Иако изузетно побожна, од папе Александра VI је добила титулу Kатоличка краљица, била је јако борбена и заповеднички упорна у својим односима са папом. Била је инспирисана не само националном припадношћу, већ је имала и високе стандарде за будуће црквене великодостојнике, а била је изузетно ефикасна у постизању свог циља.
Изабела је поклањала пажњу образовању скоро исто колико и религији, охрабривала је на двору многе научнике и писце да раде и шире своје знање, те је формирала школу за синове племства. Била је покровитељ многих фламанских и шпанских уметника, и део њене велике уметничке збирке је опстао и до данас.
Један од најзначајнијих резултата у последњој деценији живота је свакако њен утицај на Фернанда да прошири своју власт на војне поретке Алкантра, Kалатрава и Сантјаго, чиме је круни дао пуну контролу над њиховом огромном имовином и патронатством.
Добру слику њених планова и тежњи осликава њен тестамент, у коме сумира своје тежње које она и Фернандо нису успели да остваре, коментарише политику јединства држава на Иберијском полуострву, контролу Гибралтара и ширење на муслиманску северну Африку, описује правила у понашању са Индијанцима из Новог Света и реформе у цркви. Овај документ, иако уопштено делимичан, показује да је реч о једној генијалној жени, са великом визијом, која заслужује место међу највећим владарима. Шпанци изузетно поштују ову изванредну жену, а римокатолици из многих земаља одавно покушавају да јој доделе титулу свеца, упркос њеном одобравању инквизиције. Папа Павле VI је отворио могућност беатификације, што јој можда у будућности и може донети статус светице.
Потомство
Изабела и Фернандо су имали петоро деце:
Принцеза Изабела од Астуријаса (1470—1498) била је верена за инфанта Алфонса од Португала, али се након његове смрти удала за његовог рођака Мануела 1495. године. Носила је титулу краљице Португала од 1495. до 1498. године. Рађа сина Мануела (Мануел де Пас) и умире на порођају 1498. године.
Принц Хуан од Астуријаса (1478—1497) се 1497. године оженио Маргаритом од Аустрије (кћерком немачког императора Максимилијана I Хабзбуршког). Међутим, Хуан убрзо умире од туберкулозе. После његове смрти, Маргарита одлази у Шпанију где се брине о свом рођаку Карлосу, будућем императору Карлосу V.
Хуана I, принцеза од Астуријаса и краљица Кастиље (1479—1555) – Луда Хуана 1496. године се удала за Филипа Лепог, војводу Бургоње (такође сина Максимилијана I). Постала је наследница нове династије која ће владати Шпанијом вековима – Хабзбурговаца. Филип је од оца наследио Аустрију, а од мајке Холандију и постао Свети Римски Цар. Тако је Шпанију повезао са својим осталим територијама. После смрти Изабеле Католичке, кратко је владао Кастиљом заједно са Хуаном, као Фелипе I. Две године касније, после његове смрти, Кастиља добија за новог владара његовог најстаријег сина Карла I. Фернандо, мада је у теорији био само владар Арагона, услед Хуаниног лудила и младости свог унука, суштински влада Кастиљом све до своје смрти 1516. године.
Марија од Арагона и Кастиље (1482—1517) се 1500. године преудала за мужа своје покојне сестре Изабеле, Мануела I од Португала. Имала је десеторо деце.
Катарина Арагонска (1485—1535) се 1502. године удала за принца Артура. Међутим он је умро неколико месеци касније. Године 1509. се преудала за брата свог покојног мужа, Хенрија VIII, краља Енглеске.
„Жена иза лика Kраљице у шаху“
Усавршавањем древне игре чатуранге шах је временом попримао садашњи обилик. Највећа промена догодила се током 15. века када је управо краљица добила нов начин кретања и све садашње „моћи“ које су је претвориле у најјачу фигуру на табли.
Прво штампано дело о шаху у коме су увршћена ова нова правила написао је шпански шахист Лусена, а управо је овај народ и постао најзаслужнији за лик краљице какав данас познајемо.
Историчарка Мерилин Јалом у својој књизи „Рођење шаховске краљице“ изнела је данас најшире прихваћену тезу о томе да је успон шаховске Kраљице био повезан са успоном моћних средњовековних владарки у овом делу Европе као што су биле Елеонора од Аквитаније и Изабела I од Kастиље.
 рођена је 22. априла 1451. у месту по имену Мадригал де лас Алтас Торес, а умрла је 26. но){kind=link}