Аутори

Младен Радовановић: КО РАЗБИЈА ШПАНИЈУ? Искуство обичног КАТАЛОНСКОГ СРБИНА

28. октобар 2017. у 15:13

Све што не знате о Каталонији као просечан човек из Србије и околине наћи ћете, што на Викиликсу, што на некој другој адреси на интернету. А Каталонија је данас опет вест.

Вест је да је окончано чекање и комична ситуација око проглашења независности, после нерегуларног и незаконитог назови-референдума. Без икакве законске основе, не обазирући се на жеље и потребе целокупног становништва Каталоније, националисти су решили да слушају само свој глас и прате само своје интересе, без обзира што велика већина становништва није хтела ни да чује за неки незаконити и нерегуларни референдум.

Њихове бројке и приче да је на референдум изашло целих два милиона људи, посматрајући поступке и карактер каталонских власти, прве падају у сумњу јер, ако чине све што чине и како чине, зашто не би мало побољшали и крвну слику референдума и резултата?

Ја по природи нисам навијач, ни фудбалски ни било какав други. За разлику од политичких коментатора, који ће ових дана да се убију гуглајући, проживео сам у Шпанији десет лепих, можда најлепших десет година свог живота. Од тога прву годину сам био у Палма де Мајорци, а осталих девет у Барселони. И путовао сам, упознавао Шпанију и Шпанце а самим тим и Каталонце и све то време упијао амбијент и менталитет поднебља и – и сȃм се мењао.

Имам пријатеље на обе стране. Каталонце, који би да буду већи и јачи него што јесу, јер они као наши Хрвати, без да трепну оком, присвајају све под каталонску заставу и име. Као Хрвати Теслу, тако Каталани својатају Колумба. А многи који немају никакве везе с Каталонијом се идентификују као Каталонци па је доста загрижених тамошњих националиста који су се родили у Андалузији, Нигерији или рецимо Новом Саду (лично знам једну такву индивидуу, а која подсећа на жену). Тако проглашавају и Арагон, Валенсију и Балеарска острва за каталонске земље и њихово становништво за Каталонце, а ти исти – мало је рећи да их не подносе.

Са друге стране, они који су за јединство Шпаније су сити њихових прича, легенди и жалопојки које у великој већини нису истините. Е, ти унионисти су, ако не већина, онда сигурно добра половина Каталоније. Рекао бих да њих на овај референдум нико није ни звао ни мотивисао да дају свој глас. Тако да је ова акција јасна и са те математичке стране.

Понашање председника Пуђдемона је било интересантно због његове „неодлучности“. Име јој је: Оптужница за побуну под претњом од тридесет година затвора, како њему тако и свим учесницима. Каталонци никако нису познати као борци. Они су трговци, адвокати, банкари, али ратници – не. Зато ова коначна одлука мени намеће питање: ко је све иза њих односно ко разбија Шпанију? Јер то је суштина: откидање доброг дела територије, становништва и економије, а екстра додатак је претња даље дезинтеграције.

Пошто сам радознао, волим историју, волим да слушам, давно ми се наметнула слика о сличностима између Шпаније и покојне Југославије: како не постоје Југословени, тако готово да не постоје ни Шпанци јер се људи тамо идентификују по региону у коме живе и то већ прелази у национализме, а има и трзавица између појединих. Онда грађански рат који је њима наметнут 1936-1939. године, а нама 1941-1945. и, најзад, тоталитарни режими Франка и Тита који су се разликовали у симболици, док је остало било мање-више исто.

Као и после смрти диктатора Франка (коме је матерњи језик био галицијски или гаљего, који је исти као португалски) 1975. и Хрвата Тита – доказаног непријатеља већини народа којим је владао – 1980. године, и за једним и за другим, односно за тим временима, жале одређени слојеви људи који су тада имали сигурна запослења, јефтине станове, удобан живот и одлучног вођу, који је с лакоћом скидао главе.

Франко је, завршавајући ратни поход, похватао каталонски републикански врх и ликвидирао их. Али већина каталонске елите је била уз њега (као Салвадор Дали, Хуан Антонио Самаран) и доласком Франка су само профитирали. Франко им је, као предузимљивима, дао одрешене руке па чак и градио фабрике, као на пример „Сеат“. Тако да, економско благостање које уживају није од јуче, нити их је ко пљачкао или дискриминисао, него напротив – имали су и извесне привилегије. Баш као Хрвати и Словенци у Југославији.

Историја овог таласа каталонског национализма почиње смрћу Франка. Као глава свему се именује Ђорди Пужол који је неко време био председник Каталоније. Сматра се да је он део или чак глава мафије која влада из сенке, да поседује поприлично богатство, да је корумпиран до гуше, али да има доказе против врха у Мадриду и зато никада озбиљније није процесуиран. Дакле, иза садашњег председника Пуђдемонта се подразумева и види Пужол, па још један бивши председник – Артур Мас, и још неке организације и институције, као и трагови Џорџа Сороша. Али све то ми изгледа као превише слабо да би улило снагу и самопоуздање националистима да уђу у сукоб с Мадридом. Оно прво и најприземније што их чека је, као што рекох – тридесет година затвора по глави. А ако се ствари још горе закомпликују? Колико људских живота ће бити угашено?

Младен Радовановић: Каталонски РЕФЕРЕНДУМ је изазвала похлепа КОРУМПИРАНИХ БАРСЕЛОНСКИХ ЕЛИТА

Још док сам тамо живео као „неутралац“ – странац имао сам поверење и саслушао сваког коме је било до приче. И приметио један генерално негативан потцењивачки став странаца, обичних људи из богатих земаља према свим Шпанцима, па и Каталонцима. А Шпанци добро знају да их ти исти зову „предсобље Африке“ и да говоре да Африка почиње са Пиринејима, баш тамо где се завршава Француска. Баш као Словенци и Хрвати, и Каталонци се дистанцирају од народа са којим су били у државној и културној заједници откако постоје, одричући се сваке могуће везе са њима, неретко притом говорећи пежоративно, посебно о Андалузима. А они сами се сматрају много ближим Французима и као аргументе наводе сличност језика (баш и није сличан, слушао сам га десет година и знам да чак и не личи, а камоли да с Французима може њиме да се споразумева), радност, стање економије итд.

Осим жалопојки о неравноправности у оквиру Шпаније и своје интерпретације историје, којом они објашњавају да су, у ствари, окупирани од остатка Шпаније, јако је битан моменат – очекивани економски просперитет од тренутка одвајања од Шпаније. Као мантра се понавља: „Када будемо независни, живећемо као Швајцарци“.

Однос Каталоније према Србији и Србима не би постојао, да није Косова које они признају за независну државу. Када сам ја стигао у Шпанију 2000. године, странаца уопште је било мало, тек неких пола милиона на 38 милиона домаћих. А Срба тек уопште није било. Још је била жива пропаганда по којој смо били убице и силоватељи. Касније је то јењавало, а мени се десило, рецимо, да ме је пријатељица представљала свом друштву као Хрвата. Као, случајно. Наравно да сам одмах реаговао говорећи да сам Србин, па су падала питања и објашњења.

Онда је кормило фудбалског клуба „Барселона“ преузео Радомир Антић, после катастрофалне серије од неких петнаестак пораза и тренутно постигао успех нижући са тимом победу за победом. Такође је њихов кошаркашки клуб преузео наш Пешић, у екипи заиграо Дејан Бодирога и освојили су све што може да се освоји. Појавио се Бојан Крекић и Срби су били кључ и мотор успеха тог клуба. Е, тада је било лепо бити Србин у Барселони. А како су уговори истицали и долазило време растанка, јако ме је разочарао начин како се то десило. Готово без речи захвалности или, како би сарадници требало да се растају. Једноставно би било констстовано да је готово и ни „довиђења“. Као да ништа није ни постојало, поготово огромни успеси који су постигнути захваљујући значајној улози ових људи.

Каталонски национализам се напумпава одавно и систематски и притом се употребљавају сва средства. Оно што знам и што читам у последње време ми оставља утисак о све већем интензитету организоване пропаганде и индоктринације на свим пољима, од образовног система који програмира децу и студенте (који су сада главна снага на улици), преко средстава масовног информисања, до појединих случајева када трговац одбије да услужи клијента јер му се обраћа на кастиљанском (шпанском), а не на каталонском.

И сȃм сам више пута био суочен с тим, иако странац. Одговарао сам им тако да су остајали забезекнути. Говорио сам да слабо говорим каталонски, да ми је вокабулар прилагођен романтици и да га ја користим искључиво за вођење љубави, а онда бих питао да ли бисмо могли да наставимо конверзацију на енглеском. Како такви воле да се праве специјални и паметни пристану, а ја развежем причу унедоглед и кад ми досади, кажем како му/јој је енглески лош и да идем на друго место где ће боље да разумеју моје потребе. Онда тај/та обавезно каже како ме одлично разуме, а ја одвратим да не разуме да сам ја дошао да пазарим, а не да причам, а волим да пазарим на шпанском јер сам у Шпанији, а не у Енглеској…

Може да изгледа као егзибиционизам али исто смо доживљавали и ми од стране бивших сународника, па су овакве моје реакције биле више аутоматске и помало осветничке – садистичке.

Ко је био у Барселони зна за „Рамблу“, улицу која почиње од Каталонског трга и спушта се до мора, а ту на њеном крају је споменик Ђеновљанину Кристифору Колумбу, кога су Каталани прекрстили у „Кристобал Колом“ и око кога су исплели низ легенди тврдећи да је он „идалго“ нижи племић, сад из једног, сад из другог краја Каталоније. Како својатају њега, тако својатају и многе друге и преплићу објашњења, легенде и очигледне и смешне лажи. И тиме се представљају као незрео народ (да не правим опет поређење).

Па тако, све нас који познају Каталонију и Каталонце овај циркус око референдума и проглашења независности није превише изненадио. Изненађење је једино ниво на коме се све то дешава – пред очима целог света.

Бојим се онога што се можда већ дешава или ће се десити ових дана. Главни тужилац Шпаније је покренуо процес против прекршилаца устава. Они тријумфују, а народ (присталице сецесије) је на улицама, управо сада. Сутра излазе на улице унионисти – очекује се милион људи.

Наравно, Сорош, коме стално лије крв са руку, је у игри. Помиње се кијевски сценарио: снајперисти и нека бомба, па оптужити Мадрид.

Џорџ Сорош финансира независност Каталоније

А осим Сороша? Енглеска је у константном непријатељству са Шпанијом већ 500 година. Американци су Шпанији отели Кубу. Немачкој, као већинском власнику Европске уније, одговара уситњена Европа. Овим делом – погађањем, предвиђањем и прорицањима, баве се телевизијски аналитичари, који имају по једног инсајдера и у спаваћим собама: Путина, Трампа, Меркелове и римског папе. Ми остали ћемо да сачекамо и видимо шта ће бити.