У другој половини 19. века, сиромашни двадесетогодишњи младић Шанко је заволео прелепу осамнаестогодишњу девојку Бонку из богате куће. Љубав обострана, страствена, младалачка имала је многе сталешке препреке. Волели су се годину и по дана када је Шанко морао да оде у Српско-турски рат, 1876. године.
Када се после две године вратио у своје село, сазнаје да су Бонку родитељи обећали богатом старијем трговцу из Неготина. Бонка условљава родитеље да јој на свадби свира примаш Шанко. Тако је и било. Искористила је прилику и позвала га у своје одаје да се опросте. У тој соби догодио се злочин. Постоји више верзија догађаја, од тога да је Бонка тражила од Шанка да је убије, до тога да је она водила његову руку у којој је био нож.
Једна од њих прича да је Шанко на Бонкину свадбу отишао разјарен, жудећи да јој се крваво освети за почињено неверство, али постоје и друге верзије које бацају сасвим другачије светло на сам чин и мотив убиства. Постоји и она према којој је Шанко стигао на свадбу непозван и зарио Бонки нож у срце пред олтаром у тренутку када је она, и поред његових преклињања, изговорила судбоносно „да“. Када је издахнула, Шанко се бацио на мртву драгану, љубио је, миловао и шапутао: „Зашто ме изневери?“. По трећој, позван је на свадбу као музичар, а када је на виолини засвирао коло које је за Бонку компоновао, они су једно другоме полетели у загрљај. Док је младожењина фамилија покушавала да их раздвоји, Бонка је молила Шанка да је убије и проклињала мајку што је њему није дала. Шанко је услишио Бонкин вапај и хтео и сам себи да пресуди, али су га разјарени сватови у томе спречили.
На суђењу Шанко признаје злочин. Бива осуђен на девет година робије, иако никада није доказано да ли се радило о убиству или самоубиству. Верује се да је Шанка Дишковића после неколико година робије, амнестирао сам краљ Милан Обреновић, када је неком приликом обилазио затвор у Пожаревцу. Он је то учинио када је чуо виолину и прелепу баладу о трагичном крају велике љубави.
Владислав Хиршл, професор музике из Зајечара, оставио је запис о епилогу овог догађаја: „Шанко је због убиства Бонке на дан њене свадбе осуђен на девет година робије. После годину и по дана, краља Милана је приликом обиласка затвора у Пожаревцу привукла песма и свирка Шанкова. Саслушавши његову исповест, наредио је да буде помилован“.
Полусатна телевизијска документарна емисија РТС-а о судбини виолинисте Шанка Дишковића из Великог Извора код Зајечара, говори и о стањима људске душе, о нијансама које боје живот и обележавају га.
Прича обилује документима и сведочењима о Зајечару који од Турске касабе постаје град. Живот је пулсирао у кафанама у којима је до краја свог живота свирао Шанко Дишковић са својим оркестром, за који се причало да музицирају боље од Цицварића.
Шанко Дишковић, виолиниста и протагониста ове приче, испевао је баладу о трагичној судбини своје несуђене невесте, данас познате под именом „Шанко си Бонка залиби“. Као и сама прича, и ова песма има више верзија.
Балада је испевана на великоизворском локалном наречју, којим осим у селу Велики Извор код Зајечара, говоре само још у Дубљу код Свилајнца и у селу које се такође зове Велики Извор, а налази се 80 километара од Софије, у суседној Бугарској.
Народни музеј Зајечар ће ове године предложити националном комитету да ова балада буде стављена на листу нематеријалног културног блага Србије. Песма и данас живи у извођењу реномираних уметника. Први пут је снимљена 1925. године у Бечу и примерак те плоче приказан је у емисији.
У емисији говоре потомци Шанка Дишковића који живе у Зајечару. Један од наратора је и Ирена Јовић Станојевић која је написала књигу „Шанко си Бонка залиби“.
Погледајте емисију „Шанко си Бонка Залиби“ (Шанко заволе Бонку):
Вања Чолић, РТС / Хронограф
